Pokret

316

ПОКРЕТ

запажања; Т. ј. 19. на уметничка дела где је народ бев престанка, везивао свој дух ва, све природне 88коне пи за њина духовна значења; 2". на она, где св поптуно ослобађао њих ша се овадовољавао занимљивошћу живота који се збива у његовоме самоме духу; 80. на непристрасно, објективно посматрање и процењшивања, зивота у ошште. Према, томе шема, 5е танка бити ивучавање односа између нагроднога духа, (још 'чедног и чистог, т. ј. тек ослобођеног од митодопије а, још не варобљеног од друпих великих 00цијалних проблема и покрета, као што је: херојивам, религија, , морал друштвени (и др.) и живота у опште а не једино његовог живота. Диљ чланка, био би пак да се на основу те шеме изнесе и распореди читав један низ народних умотворина особите штри_ роде, које до сада једва да су биле и запажене, како код нас тако и у свој Европи. Можда ће при самом шрегледу ових, и сам читаоц моћи одједном јасно уочити основне одлике нашега темперамента, као примитивних људи с једне стране и као расних карактера с друге стране, и уочити много јасније но што би то могао читајући Вукову народну песму где народ није више давао сировину свога темперамен-

СКУЛПТУРА АНЂЕЛА

рађена у ХМ или ХУ веку ил нешто старија, од дрвета пре-

вученог бојеним гипсом. Обратити пажњу на јединствену лучну

лизију од ореола до ногу, која тешко да долази од готских

слоковача. Стара Србија. У рукгма свећа или гусле („ОЈ, ви моји анђели, садељите гуслице!“)

та, но је «већ пружао шрерађену једном (вишом снагом која, је бита зрелост њеповога, тентја а, којом јекао и поједитал (уметник, деформтрао стварни свој темпераменат, богатио 'арађањем са, страним генијима ги допуњавао новим перспективама које су му се 'отвориле шри употреби самога тог генија: јер мислити не значи доносити само закључке о ономе што је већ преживљено, већ и самим тим продужавати шре„кетвљавање, т. ј. стипати сасвим нова искуства, која, само богате живот још више. Један народ ослања тући се на, више олучајеве херојизма и на 'овоје дивљење њему, успе да (отвори једну херојску етику,“ која толико шрожеме цео живот народни у опште, уђе у велика народна богатства, таман као наклоност ка пољопривреди, или религиозном животу и т: д., да и тема те етике постаје одтада сталним, а не више само појединачним ил честим, народним – карактером; народ који је спевао херојску етику не може више ослободити се херојаког у свом темпераменту чак и ако је ово било само епизодично у току његовог развића. То је један особити закон: шовратка, теепирашије у живот, одакле је ова најпре пошла. Оно што живот пружи стваралачком генију да овај њиме ствара, враћа, се неивоставно у живот као кристализирајућа сила т.ј. као снага која од тад иде упоредо «са осталим сталним животним доминантама,. Као код оветлосног зрака што је огледато шретрека, која, га враћа у назад по физичком знаку одбијања овде је сама акција стварања, (било мисајотог, _ филовофскот, _уметничкот, духовног у опште, која је у основи као и сва друга стварања, и актије, биле инспирисане или не, живот више но све остало), та одбојка. преграда о коју се инспирација мора неминовно одбити и повратити одакле јен пошла, у свет чула, акције и идеја а по једном за«ову ептритуалнога живота. Инспирација никад неоствартвана, једно шрошло осећање ив кога није створено формално дело, не враћа се више у живот и не делује на њ. Дакле наша коначна, епска, поезија. је нешто много више но што би то '(био само скуп основа, карактера нашега, народа: наиме, то је једна њепова уметничка лрафђевина шде је као материја улазио и његов темпераменат али где су улавиле и друге ствари, по закону уметничког стварања. Тако треба ту увети у обвир обогаћшвање самог темперамента његовим изражавањем, онда естетичке рефлексе мотива, (а цео склоп у ошште (н. пр. и случајно уношење једног моттва. моске да изазове читај поремећај у категоријама _ дотањашњих народних идеја у пољу естетике и т.д.); шри том наша завршта етика «не представља (ни ону естетичку (свежину, ни наивност, ни покушаје најфантастичнијих и најомелијих облика као што је то у примитивно) уметности нашој. Покушаћемо с извесним трудом да реконструшшемо, помоћу разних верзија једно поетског мотива, његов естетички окивот од првобитне примитивне инспирације, ша до класичног његовог израза, те ће се и тако видети колика је равлика, међ њима у богаству карактерних особина,

и у богаству естетичнога усавршавања; од којих прави спадају тстовремено док други расту. Обратићемо пажњу још на једну чињеницу

која је ва (нас необично важна, — да смо намме народну поезију и нашу и ошшту почели проучавати од наше прве младости, дакле већ више година, али призна јући одмах да нам је било савршено немогуће саштајдати жао што (мо желели њено огромно 00-