Pokret

ПОКРЕТ

зато већ у Кавкаском Сужњу он опева себе, своје гордо, презриво одрицање земаљских конвенција, своје стремљење ка необузданој слободи личности и своје дубоке, помне, демонсоке страсти, онако као Бајрон у Шилонском Сужњу.

У доцнијем спеву, Евгенију Оњегину, који са задовољством читам у добром препеву Г. Ристе Одавића, то се види још боље. Али много реалнији него Бајрон, Пушкин је себе у Оњегину дао много непосредније, искреније и више без позе, него Бајрон у Дон Жуану или ком сличном спеву.

Немам намере да ово тврђење доказујем многим психолошким и другим, очигледнијим, упоређењима између 0његина и Пушкина; хоћу једино да кажем како су у суседном селу живеле две девојке Ана и Евираксија баш онда, кад је Пушкин, прогнан на своје Михаиловско, писао стихове о Татјани и Олги, походећи их каткад, суморан и уморан од живота, као што бива већ када је човек млађи и кад живи међу људима, од којих сваки други мисли да га тишти бајроновска чама и бол.

ТУ.

Шетајући се последњи пут прошле јесени по Кошутњаку, између дрвета, кроз која је дувао јесењи ветар, доносећи. студен са далеких планина, по којима је већ падао снег, разговарао сам са једним руским студентом о Оњегину и Ленском, док је на нас капало рујево увело лишће.“

Студент је спадао у ону врсту људи који све знају; како ја спадам међу оне који не знају ништа, наш је разтовор морад бити врло занимљив. Од њега сам, доиста, чуо нешто које ако «није било тачно, а оно је било добро нађено,

„Опев је животопис Пушкинов заиста, али се варате, говорио ми је, ако мислите да је Пушкин само у Оњегину певао себе. И Ленски је такође инкарнација Пушкинова. Песник је у њима дао две супротности своје, два своја Ја, која су у њему пребивала, док Оњегин у Пушкину није убио Ленскога. Поредите их само: то нису два супротна човека; то су пре два бића, која се допуњују, која се измењују, која пролазе једно за другим кроз песника. То је час један Пушкин, можда примарнији, хармоничнији и искренији, који пева:

Ахђ, онђ лобилђ какђ вђ наши лђта уже не лобиатљ; какђ одна

безумнал душа позта

еце лобитђ осуж гена,“

час други Пушкин, секундарнији, бајронствујушчи, са више позе, са извесном иронијом према самом себи:

Недугђ, котораго причину

давно б6г отвсскатђ пора,

подобиби англИскому сплину, короче — русскал хачдра

им овладђла понемногу;

он застрблитрса, слава Богу, попробоватђ не захотблђ,

но кљ жизни вовсе охладћлђ.

Какђ Спид-Наго1а, угрзомљти, томнњиИ, ВЂ ГОСТИВЉХЉ поавлалса онђ;

ни сплетни свђта; ни бостонљ,

ни милБи весгладђ, ни вадохђљ нескромићаи. ничто не трогало его,

не замђЂчалђ овђ ничего.“

Ја нисам примио то мишљење. Или, тачније да кажем, примих га у толико што рекох да свако лице које створи

%) ЈЉубља, како наших лета већ не љубе; како само луду душу тек поета, осуђену љубит знамо... #у - Болест што му душом плину, којој узрок крије тама, енглескоме слична сплину, краће рећи — руска чама, приметити већ се може. Убити се, не дај боже, огледати није хтео, ал омрзну живот цео; ко Чајлд-Харолд снурен, у салоне оде с ретка: ал ни бостон, нити сплетка, уздах, нити поглед зрачан, ништа да га бар покрене, ништа да му пажњу скрене.

мрачан,

369

песник, мора да у себи има нешто од ствараоца. Али ми ов одврати да је мисдио и о томе и да налази да је ушкин у Оњегину и Ленском и сувише дао себе да би се могло рећи како они само носе печат свога ствараоца и ништа друго.

М.

Шта је то велики песник; У колико више један песник учествује у бесконачноме“ и то изражава у облику који је у складу са осећањем, у толико је тај песник већи. То је, за мене, најтачнија дефиниција великог песника. Само, она се може схватити двојако: да ли је велики песник само онај који та осећања, изражава, непосредно (ту би спадали, рецимо тав. космичари) или се међу велике песнике могу рачунати и они који певају (например:)

ал се небо осмехива,

ал се река плави, који, дакле, посредно опевају лепоту вечних бивања, бесконачност живота, природе и љубави; Ја бих рекао да велики песници могу бити и једни и други, ако им је узвишена, садржина у истој амплитуди са обликом и обратно.

Јер, кад велики песник не би био и онај уметник који: посредно учествује у бесконачноме, онда би Пушкин био чудо, будући да Пушкин никада није непосредно и голо. узвикивао, као Момбарт, например:

Ја сам светска музика, Ако би музика заспала, То бих заспао и ја,

или као Миличић:

Утонути! Утонути! Утонути!

Пахуља снега у глечерима гора,

Зрно песка, сред врућих пустара,

сунчани дан у ведроме дану;

„дах у мору небеса,

ући у тајну свих мира, чудеса,

вечиту и бескрајну. “

Натротив, кад Пушкина читате с намером да прона-

ђете неку философску синтезу у његовим стиховима или бар покушај њен, као код Ламартина, Његоша, Умитмена, Миличића, и других, онда га узалуд читате. Па ипак, Душкин је велики (шесник, као што је понеки пут велики песник и Радичевић кад му кроз најобичније стилове тросије слан живота, и ако они никада не узвикнуше: Ао, животе, ала, ме опијаш својим силинама!.. Данас сам знечен величином (неба... Звезде, звезде... и слично. Због тога бих ја за какав диван стих Шелијев, прост као шевин цвркут у пољу, увек радо дао седамдесет и седам збирки сциентифичких песама. Зар ова два непретенциозна стиха Пушкинова (из Завештања Друговима)

Устронте завтра шумнњи ходђ

на темнњ: берегљ сонвљтхљ водљ

нема мното више симболике него они стихови који изрично хоће (да је имају г

Зато у Оњегину не треба тражити непосредне синтезе. Ако их ко буде тражио, наћи ће обичне, осредње идеје о томе како се све свршава смрћу и како најзад пролави овај добри живот. Душкин је и сувише велики песник проживљеног да би све што прими кроз емоцију могао поделити, истесати, конструисати и тако сазидаљи у једну чврсту зграду (како то вели Г. Миличић).

Још нешто ва величину Пушкинову. Тај је човек велики и кроз језик. Његов руски језик је у највећој мери онај помни и жарки руски језик, у коме се мисли растлињују као очи преко стене, језик, мистичан као њихове думрачне цркве по којима се уздиже тајман негде горе. Један српски лиричар рекао ми је: Да ми је још рускога језика, ја. бих створио велику поезију.

М1

Т. Риста Одавић је био одувек љубитељ руске поезије и почео је преводити разне руске песнике од ране младости. У последњим годинама дао је и (једну антологију руских штесника (Овуци Руске Ларе). Већ израније познат као добар и коректан преводилац, Г. Одавић ме је ипак зачудио врлинама свога препева Оњегина (ој он скромно назива превод).

# (Овај израз бесконачно читалац може заменити изразима Вечно, Живот, Бог, Васиона, Идеја или другим речима, које за њега означавају исти појам.

# Наведено из песме Ноћ Утапања (Алманах Бранка Радичевића).