Pokret

покРЕТ

само пок. Дум Иво Стојановић или их прича у зимске вечери, крај камина, Г. Балдо Гради; И кад би све неугодне и деструктивне сувишности ове драме биле уклоњене, ова би драма морала добити својим чистим, непосредним оцртавањем

једне симпатичне страсти на покладе, један тако интересантан дан у једном тако занимљивом граду. Тада би било више утиска и лепа поента Аничине смрти била би достојан крај ранијих сцена ове драме, искварених разним вештинама и финесама складнога госпара с мора. (Али кад би се изоставиле сувишности, остало би мало стварнога; драма би спала ма један чин — у главном трећи с нешто материала из друтога и с врло мало из првога — и не би испунила вече).

Да будем обострано праведан, хвалим дакле, састанак Јеров са Аницом у очи смрти; писац је ту показао своју спенску вештину старога патетичара. Нека је похваљен, сем тога, и цео други чин у целини, који је прилично угодан, у мнотоме заслугом и других:режисера, Моцарта и Ивана Бунића, чије је стихове декамовао, као Јеро-Шиеро Г. Маша Милошевић. Г. Милошевић је један млад глумац, талентован, интелигентан и марљив, кога смо, потребити нових генерација, извукли можда мало раније из Глумачке Школе. Г. Милошевић је већ више пута постигао успехе и публика га је запазила. Приказивање Јера му је углавном успело; био је сигуран, спонтан у тону; то је један добар таленат, који ће се ускоро индивидуализовати и постепено, али стално усавршавати до великог интерпрета многих улога.

Аница (Госпођа Дугалић) била је врло добра, чак и одлична кадгод јој је то писац допустио, као и Госпођа Ана, (Госпођа Таборска). Госпођа Врбанић, из нама несимпатичне школе учених глумица, у улози Госпође Јеле није била добра. Госпођа Поповић (слушкиња Маре) такође. То је доста неугодна свештеница богиње Талије, која већ дуже времена у безбојном и досадном тону интерпретира своје улога без еволуције и њу би требало расходовати са свима почастима и наградама за ревносну службу; и ако су улоге које ова госпођа приказује споредне, добро позориште и за њих треба да има изврсне глумце, да би лепота приказивања била хармонична. Друга слушкиња, Ђиве, (Госпођа Арсеновић) беше добра.

Што се тиче публике, она није била збуњена. Њен је утисак, углавном, ипак био тачан: „И добро је, и није добро“. Наша је публика једна од најблатороднијих југословенских позоришних публика; критична, скептична и интелитентна, она ипак блаконаклоно цени и прати напоре наших драматичара и писаца. ПОНИАНа

Последње две позоришне недеље. — „Копелија“ од Делиба — „Сапдеатиз“, представа Акадехског Позоришта. Друго Зогбе Шбге. — Гостовање Г. Г. Павића и Балалађа. — „Занат Госпође Уорн“ са Госпођом Барловић

Нека ми буде опроштено што ћу се у овом кратком приказу краја сезоне прво позабавити ситницама, зли у сувеше јакој су ми успомени разни гафови и непажње режисера и сцепариста у представама даваним за последње две недеље да бих могао да се на њих не осврнем; сем тога, волим да изложим непријатне утиске раније, да би их се ослободио, па после да гозорим само о лепим стварима.

Тих непријатних утисака са ових последњих представа нисам понео мало. Али не мислим да их набрајам; желим да учиним само једну констатацију, да поновим једну ствар врло познату и стару, несумњиво, али коју људи у нашем позоришту као да су смели с ума: да те ситне непажње и аљкавости глумаца, режисера и сценариста исто толико компромитују. успех комада волико и општа неразумевања, и да ситницама треба посветити исто толико пажње колико и главним стварима. Не треба заборављати да публика, која први пут гледа један непознат комад, са врло великом пажњом прати акцију на бини, гледа да не изгуби на једну реч и не пропусти ни један детаљ, и да таквој публици, која ништа не о:гтавља незапажено, свако грубље огрешење о логику или о целину лепоте визуалног утиска коју око тражи на бини, остаје у памета и квари општи утисак, Те сигне омашке примећује већи део публике него крупнија огрешења о уметност, просто зато што је првима већи проценат гледалаца дорастао него другима. Кад је цео тон комада погрешно дат, — као у „Машкаратама испод купља“, где сви глумци, од почетка до краја комада, :оворе неким мистичним гласом (ваљда због давања фине поетске атмосфере), отегнуто (взљда због тога да буде тужније) и тајанс:вено, (као са веким предосећањем трагедије која ће наступити), најобичније ствари, на пример „затвори фуњестру“ и „чистим купус“, — то публика лакше опрашта; али кад у првом чину истог комада, за време целсг чина, једна рука, видљива од публике, помера за-

371

весу, намешта је, поправља, то публику нервира, и кад они са друге н треће галерије кроз прозор мансарде виде од почетка чина арлекива, који има у потовини чина да маукне, како лежи непомично па патосу уз прозор, њима је то смешно. Или у „Битца“, на пр:;мер: да је извршен род в избор глумаца мање њих о ети, међутим сви виде да слика преко које Фелз превлачи четкицом представља само главу јапанкиње док је уаркиза нарочито донела свој „кото“ ла се слика с њим, и да профил на слици представља десну страну лица док Фела гледа у маркизин леви профал.

Све те ситне аљкавости изазивају смех, или љутњу, или чуђење, и ма да пређете преко њих, кад су врло честе морају да вам досаде. Погледње две недеље није било вечери без тих непажњи и гафова: за есе су падале кад не треба, слушала се расправљања и довикивања на бини пред почетак чина, техничко о.обље је журило, излетало пре но џ-то би завеса била сасвим спуштена, у „Паковој Дами“ пре свршетка чина осветлила се електричном светлошћу река у коју је Лиза скочила и публика је неколико секунада гледала раднике како померају неке д“ске, и тако даље. А потребно је само више пажње и реда па да свега тога не буде.

Али да пређемо на при,атније ствари...

Међу пријатнима долази на прво месго Делибов балст „Копелија“, први прави балет код нас (јер све до сада, чак и „Шехеразада“, може се назвати похвалним покушајима, али не успелим балетом), прво вече кад смо јасно видели да имамо један добро дасциплинован и способан балетски ансахбл и једног одличвог кореографа.“ Успех „Копелије“ био је највише успех редитеља |. Ф ртуната који нам је показао шта се од наше балетске трупе може направити и који је створио нешто са чим се можемо репрезентовати; са овом „Копелајом“ могли бисмо слободно да вратимо посету загребачком балетском ансамблу који нам је пре неколико месеци дао два чина „Копелије“ у режији Г-ђе Фроман.

„Копелија“ је дошла :.осле гостовања трупе Р. де Лабана која је давала у Београду неколико вечери. Лежеран балет палтомтава са музиком после нечега што ба имало да буде чиста умстност игре, апсолутни плес; лака забава за очи после игре која треба да буде нешто много више од тога, да има дубље значење и да не предст'вља само низ покрета и таласање гинија већ и мисао; и ипак, после Лабана глегали смо са уживањем „Копелију“. Ово није истицање класичног балета на супрот једном симпатичвом и лепом модерном покушају, далеко од тога; само констатација да добар класичан балет увек остаје нешто што изазива велику прајатност и да је „Ко гелија“ један од најпотпупијих успеха на нашој позорници ове сезоне.

Трећи део балета, који нисмо видели при гостовању загребачке трупе, Г. Фортунато је дао врло успешно. Неке не потпуно укусне сцене, као она са гробом, буне нас; али „игра часова“ и остале игре чене да све остаје као фина целина. Треба истаћи игру Госпође Кирсанове, Г-ца Бошковић, Леви и других, Г. Стрешњева, а затим игру ансамбла, сложног, увежбаног и дисцеплинованог од кога сада знамо да можемо много очекивати, -

Оркестром је добро дириговао Г. Ризнић.

У драми имали смо две вечери премејера: „Сацдеати5“ који је давало „Академско Позориште“ и друго „Зове Јађге“.

„Гаудеамус“ не спада међу боље ствари Леонида Андрејева и чланови „Академског Позоришта“ су изабрали тај комад по свој прилици зато што је из студентског живота. Не мислим им то пребацивати јер би заиста било неправо замерити трупи која је смело дала као прво вече ове године драме Улдерика Донадинија и Ранка Младеновића што као друго вече даје нешто ближе својој публици, јер публику Академског Позоришта још увек, на жалост, сачињавају махом студенти. А ово позориште заслужило је да се и остала публика за њега заантересује. Његови чланови још су далеко од тога да буду прави глумци, али су још много даље од играња дилетангских трупа на које смо навикли. Они уносе и воље, и интелигенције, и љубави, и укуса у свој рад, и требало би да имају истрајности, — која, на жалогт, није одлика наше расе, — па да идуће године постигну још лепше резултате.

Препстава „/Гаудеамуса“ већ представља један леп резултат. Г. Мика Ристић, редитељ, успео је да „ишлифује“ младе глумце од којих неки први пут играју и показао да не оскудевамо у младим талентима, али да их треба само наћи и дати им прилике да се израде. Ове вечери нарочито се истакао најбољи од нових чланова трупе и један од најбољих у целој трупи, !. Косић, који је играо ст дента Онуфрија; без треме и без сувишних гестова и театралности, он је сигурно и тачно дао фигуру вечитог студента, цинека да би се окуражно и да би са рко