Pokret

ПОКРЕТ

КОМЕНТАРИ

БЕОГРАД НОЋУ

Лепота Београда је лепота једног живог бића; ова варош, поред свог изванредног положаја, има још и чар буђења значај постајања. То (бива очевидно ако се Београд гледа лети, на сунцу, са друге обале Саве. У тој врелој светлости види се један град који је допловио из дубине Балкана, и стао ту, пред Европом, да се његов ориенталски базар помеша са додатцима интернационализма и цивилације ХХ века. Ове те зграде, разбапане куле и блокови, стене у тим таласима кровова, као американски облакодери у миниатури. И та свежина постајања ближи Београд американским арошима, изникнулим преко ноћ, само што, уместо да се гради сасвим нов, ни на чему, (6ез традиција, као оне, Београд расте на успоменама; армирани бетон близу камених зидова старог града кога спомиње Удуард Браун, лекар Краља Велике Британије, у свом путопису из 1764 године: „Прошао сам кров град који је сазидан на води, и затим кроз онај који је више, у вароши, и нашао сам да су оба врло велика и важна, због многобројних кула. које су саграђене у њима. А о улицама каже: „Улице где је најживља трговина покривене су дрветом, као и у другим тргвачким местима; и тако су заклоњене од сунца и од кише. Има скоро само дучанћића, који су чак врло мали, у којима се не види ништа сем једне клупе, на којој седи Господар куће који продаје робу онима који му је траже, а да нико и не улази у радњу унутра“.

Данас, када бакарна светлост потамни, и прелије се ноћ: укрсте се светлости и почиње да се расклапа један љубавни, немарни, модерни и испреплетени живот, на граници јаве и сна, на граници ситничарства и поезије. Над небом лому се Београд ноћни, Београд ноћу. Зими је то великоварошка драж: ларма коју гуши снег, потмуо, чудан, шлав, свотао. Или на пример — ако се удаљимо ма само мало од самог центра. — лети је то опет тишина, дуге улице, само кораци, јасни у том миру, и далеки крекет жаба. Али увек, при електрици, осећа се једно велико срце вароши које куца већ тако, лебди и крвљу својом чак у ваздуху, не ослања се ни на шта. Зар тај нови, грозничави живот Београда који постаје великоварошки, као да не наставља онај ориенталски немар. Они се мешају, комешају, староседелац и дошљак — победилац. Расцветава се без корена цвет од асфалта, зидова и тела, у ХХ веку. Ту нема традиције: распркава се као нечујна бомба „рађа се у смеху и у опијајућој рђавој музици, као да игра, личност једне нове европске ворашти. Коју тајанствену боју Америке, Европе, Азије, има та чврста, ружа Одједном је љубичаста, електрична, пуна одјека, пригушена, и праскава, љубавна: Београд ноћу. -

То је тај ваздух, та плима из Европе и пред Евролом, то ломљење које звучи око наших речи. Говоримо, и као на телефонима, будућност Београда одговара, и зове нас, — преко прага, преко вечери жучних или тихих, плитких, горких, каткада утопљених у мирис липа, са нензгладивим укусом меда, — зове нас утапању у ноћ, коју купају, при дну, млазеви аутомобилских фарова, да дрвена калдрма постаје рељефна, осветљена са стране, и као да сеи у нашим грудима тло осветљава, халуцинантно, под неочекиваним углом.

Марко Ристић СПОРТ

ТОСТОВАЊЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ ДОЊЕ АУСТРИЈЕ 21. и 22. јуна у Након врло дуге пауве у одигравању међуградских утакмица, састављена је дефинитивна 'репрезентација Београда и Београдског Лоптачког Подсавеза; како и са колико среће у избору, говорићемо на другом месту.

Као прве противнике нашем тиму подсавез је довео репрезентанте доње Аустрије. О гостима, се наравно одмах знало, да далеко уступају бечкој класи, али се од њих очекивало да даду до краја борбу оштру и нашету, да недостатак чувене бечке технике надокнаде пожртвовањем. Међутим, мање више, они нам нису показали скоро ништа. Апсолутно слаба њихова, одбрана, који је вероватно ненавикла на брзу и продорну игру коју су играли београђани, није могла да спречи да се и иначе велика премоћ не изрази у головима. У халфлинији гостију сви су играчи осредње вредности, па су за чудо они лепи резултати, које је ова момчад постигла. Тек се центар халф истиче на моменте.

У навали појединачно има добрих играча, нарочито Ајгнер на центру и Мате на левом крилу, али везе и тактике заједничке апсолутно нема. а

Тостима је нарочито недостајало то, што апсолутно нису имали ни трунке елана и пожртвовања. Тек другог дана, пока-

373

зали су шта вреди одушевљење. Насупрот равнодушним, чак апатичним играчима Б. Л. П.-а, они су играли са чврстом 'вољом да освете свој пораз, и успели су.

Репрезентација Београда изгледала је овако: Тушко (Б. 0. К.) Ивковић (Ј.) Поповић (Б. 6. К.) — Ремец. (Б. О. К.) Махек (Ј.) Марковић (Ј.) Ћурић (Ј.) Јовановић, Лубурић, Петковић (сви Ј.) Живковић (Б. 6. К.)

Београд — Доња Аустрија 9:1 (3:0)

У суботу 21. јуна на игралиште (. К. Југославије, наступили су репрезентанти „Аустрије у белозеленим дресовима, а са њима и Београђани у црвено-црним. На знак Г. Чилага игра почиње. Ефектна навала (Београда јадно се свршава, Петковићевим промашајем празнога гола. Гости _рипостирају и тада. се осећа да је наша одбрана несигурна, ни Поповић ни Иквовић немају сигуран старт и Тушко често спасава њихове грешке. Наша навала ради ипак агилно, особито Лубурић који је несумњиво данас најбољи вођа навале у Београду. У 4 минуту Петковић даје први гол. Игра се води искључиво у пољу гостију, тек ако су гости два или три пута тукли на гол. Ипак ситуације су биле опасне и само се Тушку мора. захвалити да није дошло до гола. Наша навала бомбардује гол гостију, али тек при крају полувремена Петковић даје 2. и 3. гол. Са тим резултатом иде се на полувреме. У другом полувремену гости су прибрани, играју са више смисла и угрожавају врата београдска: али већ у 4 минуту Лубурић даје 4. тол. У 7 минути након једне корне гости дају почасни гол. Београд је од тада апсолутно премоћан и даје голове по својој вољи. етковић даје још два а сви из навале по један гол, али на десет минута пред крај голман Београда Тушко бива тако несрећно ударен, да је сместа морао бити однесен у болницу. На голу га је заменио Елбоген (Б. 6. К.).

Баш зато што противник Београда овог пута није био нарочито опасан, у могућности смо да правилно оценимо састав и снагу нашега. тима.

За гол Тушку замене нема. Хајош је сутрадан био за две класе слабији. Бековски пар доста добар али нема сигурности. Халфлинија Ремец, Махек, Марковић, сигурно најбоља, у Београду; она је душа тима. Навала исто тако. Живковић и Ђурић били су одлични на крилима. Лубурић је најбољи центарфор у Београду; онаква смишљеност у делењу лопти било је просто фрапантна. Петковић и Јовановић били су опет стари, најбољи стрелци београдски. Судија Г. Чилаг у главном задовољио.

Доња Аустрија. — Репрезентација Б. Л. П. 4:1

Листови су сасвим правилно назвали ову утакмицу парадоксом. И збиља, бар што се нас тиче, то је један парадокс заиста. Дан раније, тим Београда екразантно је поразио тим Аустрије. А у недељу, по терминологији Подсавеза, „Појачани Тим Београда“ или репрезентација Б. Л.П.-а губи са 4:1. Велики и тешки грех лежи на души подсавезног капитена, за онакав тим. Тај тим дао је тако мизерну, тако слабу шгру, да је о њој срамота говорити. -

Тешки неки дух владао је због несрећног случајај Тушковог и наш тим био је најслабији тамо где је досада-био најјачи — на голу. А подсавезни капитен, потпуно хладнокрвно, одстранио је Махека, Живковића и Ђурића, људе који су У суботу били поред Ремеца и Тушка најбољи у тиму, а на њихово место поставио Елбогена, Шефера и Сараза. И ако се још може говорити о замени крила, она је ипак била рђава, јер су Живковић и Ђурић били далеко бољи. Али једнога, Махека. заменити Елбогеном, то је неравумљиво.

Елбоген је добар играч, то је несумњиво, али да он тохнички, и нарочито тактички заостаје за Махеком, то зна свако дете. И онда га метнути на, најтеже место, на, центархалфа! (Св. Марковић није наступио уопште. Кричков, играч који може да игра само бека, био је на халфу. Петковић је наступио тек друге половине и то на место Лубуршћа, који је бло скоро најбољи.

Тај несрећни тим био је Хајош-Ивковић, Поповић- Ремец, Елбогтен, Кричков-Сараз, Јовановић, Лубурић (Петковић) Ђорђевић, Шефер. Тај тим играо је тако грубо, да је то за сваку осуду. Овим тога био је тако слаб, да су Аустријанци У полувремену водили са 8:0. Почасни гол за Београд дат је са „11 метара“. У нашем тиму није задовољио сем Лубурића апсолутно нико, а Поповић и Елбоген играли су тако грубо да је срамота што их Г. Јоксић није искључио из игре. Код гостију сви су били релативно добри, а победу извојевали су са ретким еланом. Судија Јоксић није имао срећан дан.

И тако б. ЛП. носи главну кривицу што _ Је једна сјајна. победа Београда помрачена одмах сутра дан због кривице Подсавеза. .