Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 27. и 28.

УРДУ ТИРА ОД ИДЕ БЕОГРАД

(40 АДА ПРОЛ(60 АМА ТА аи ТАИ ЈЕ

___Амбициозна била је демократија у другом периоду рата! Слушајући њене представнике из тога времена, човек би морао помислити да је на помолу нека модерна Света Алианса, само несравњено солиднија и моћнија од своје антиподне претходнице од пре с о година. Света Алианса била је савез владара са задатком да чува „легитимни“ ред у читавој Европи и да га штити од револуционарних покрета. Најискреније, и најнесебичније, схватао је ту своју мисију цар Николај Павловић. Он је био легитимиста свуда: у Шпанији, у Италији, на Балкану, у Немачкој, у Маџарској, — и врло често на своју рођену штету. У том смислу овај азијатски деспот био је једини Европљанин на престолу. Остали његови крунисани другови нису били толико заљубљени у начелност и нису зазирали ни од револуционарних путева кад су ови водили успеху. А нису били ни особито лојални један према другом, и кад год је лојалност долазила у колизију са интересима, била је жртвована. Савез је лагано умирао и најзад умро не давши скоро никаквих трајних резултата. Идејама и настраном политиком руског цара користили су се једино Хоенцолерни у Немачкој и Хабсбурзи у Аустро-Маџарској, којима су под вихором револуције престоле подупрли само руски бајонети.

После сто година, јавља се један сличан покушај, само обрнут. Победа Коалиције над Наполеоном донела је савез владара против демократије; победа Савезника над Кајзером, требала је донети савез демократија против аутократије и уопште против сваког режима који није израз воље народне. Некоје Вилсонове прокламације имале су тај смисао: да ће у будућности, после победе, све институције у читавом свету бити подвргнуте контроли демократије, и да ће све оне које не одговарају начелима народне суверености, и које су с тим начелима у сукобу морати бити уклоњене. Те прокламације су убрзале детронизацију владара у побеђеним земљама и олакшале победу републике у Немачкој, Маџарској, Аустрији, а вероватно и у некојим новим или васкрслим државама. Али то је уједно и све што је демократија успела да унесе у нов статут Европе. Кад је тај статут израђиван, у почетку 1919., демократија као заједница, као носилац једне концепције о новом поретку у Европи, већ се није осећала и није је ни било. Место демократије, искочиле су поједине државе, и оне су правиле уговоре о миру по истим начелима, по којима су их правиле сто или двеста година раније. И, разуме се, на неки логичан систем није се ни помишљало. Јер такав систем изискивао би истинско остварење онога што је Вилсон обећавао, а за што није имао мандата од америчке демократије: изискивао би, у првом реду, демократизовање институција свуда, значи, практично говорећи, захтевао би уклањање бољшевичке диктатуре у Русији. И изискивао би сталну спремност на интервенцију демократије, где год би реакција запретила да ће рестаурисати бивши режим. Таква спремност се није показивала нигде, а што се тиче интервенције у Русији и рата са бољшевицима, баш де-

мократија је била та која се најенергичније противила сваком покушају у овом смеру. Остала је, дакле, бољшевичка диктатура у Русији, а за њом су се стале ницати и друге: војна диктатура у Турској, бољшевичка, а касније феудално-милитаристичка у Маџарској, фашистичка у Италији, кобургско-комитска у Бугарској, дворска у Шпанији, па чак и монархистичко-империјалистичке диктатуре у појединим земљама у Немачкој.

Демократија се, дакле, показала неспособна да постави неки свој закон Европи. И то је природно. Јер и она јеу међународној политици исто онако безначелна, као што су били безначелни владари, чланови Свете Алиансе. Не мислимо тим рећи, да она нема начела нити погледа на питања односа међу државама; има их, али сва та начела, са етичког гледишта лепа и узвишена, у практичној политици, данас, ишчезавају пред ова два: одржавање мира и избегавање ратних компликација; што бржа ликвидација заоставштине рата. Но то није никакав специфично демократски програм. Њега сасвим лепо могу да приме и групе које иначе на демократију гледају са неповерењем. Тај програм условљава опортунистичку спољну политику. Па таква заиста и јесте данашња политика демократије и тамо где се сматра да је она

дошла до најјаснијег израза: у Енглеској и Француској.

У Енглеској, Влада Радничке партије продужује политику консервативаца: и њеној политици, као и консервативној, главни је проблем: наћи тржишта за енглеску робу. Зато она може да се доведе у хармонију и са интересима бољшевичке диктатуре у Русији, и са интересима краљевско-генералске диктатуре у Шпанији, и да заборави на начела народности и самоопределење народа кад су у питању петролејски извори око Мосула. „Ми смо трговали и са људождерима“ рекао је Лојд Џорџ, док је још био прокуриста Консервативне странке, кад су га неки преплашени консервативци интерпелисали ради тражења трговинских веза са бољшевицима. Ту истину не смеће с ума, нити може, ни Мак Доналд. Исто тако је у старим линијама и политика, иначе хипердемократског, левичарског блока у Француској.

Та скромна, нимало револуционарна политика европске демократије, која је уосталом данас једино могућна реална политика — јер сем ње има места само још за катастрофалну политику светске револуције, о којој могу сневати можда још једино студенти бољшевизма, и то они изван Савеза Социјалистичких Совјетских Република — мора да има за базу одржање зта!ш5 дио-а. А то мора да буде и основ политике наше државе. Таква политика данас најбоље одговара интересима нашег народа и расположењима његовим. У том погледу може се рећи да су сложна сва три наша племена. Чак се не издвајају ни Г. Радићеви Хрвати. Додуше, њихов вођа уме кадгод да изненади свет каквим фантастичним пројектима, којима би, док се не реализују, морале претходити катаклизме, а његов садашњи боравак у Русији и везе са фантастима и авантуристима свих континената јамачно му неће помоћи да се од те рђаве навике