Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 29. и 30.

23. АВЉУССТА 1922 Те БЕОГРАД

МЕТАМОРФОЗА ЈЕДНОГ НАШЕГ АКСИОМА

Прошле године још, један хрватски историчар _ изгледао је смешан заступајући тезу, да је ова држава настала једном „гомушњом“. Међутим, чини се да је у праву: то му се бар данас индиректно признаје и од стране фактора који су пресудни у овој земљи. Признаје се, наиме, да је основ на коме је подигнута наша државна зграда погрешан. Тај основ је народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца. То јединство била је 1918. године истина која не допушта дискусије; — данас је та истина толико поколебана да Скупштинска већина не сме ни да је помене.

Према томе, у најсудбоноснијим моментима своје историје, ми смо били у страховитој заблуди, не знајући ни ко смо, погрешно мислећи, да су три народа један, да су, дакле, неки страни народи наш народ и да смо сви заједно само делови једнога истога народа, за који ће се тек после више од пет година утврдити и званично признати да

и не постоји: заблуда, у толико неразумљивија што

није било мало пријатеља, и заинтересованих и не. .

заинтересованих, који су нас опомињали да своје схватање народног јединства добро проконтролишемо пре него што се решимо на проширење своје националне заједнице чак и на остатке панонских Словена у Прекомурју,и на Словенце у Корушкој. Као што се зна, Европа није много водила рачуна о етничним приликама у овом делу Континента. Док се веровало у могућност опстанка Хабсбуршке Монархије, и у Енглеској и у Француској било је питање: да ли су Јужни Словени један народ, или више засебних народа, изван круга практичне политике, али царистичка Русија, која није могла бити толико индиферентна према стварима овога реда, упорно је одбијала тезу о нашем троименом народном јединству и, према томе, и наше иншегрално уједињење. У том одбијању званични кругови у Петрограду нису избегавали чак ни оштрину, као што доказује један разговор проф. др. А. Белића са тадашњим министром спољних послова Сазоновом. Примедбу српског научника, да Србија мисли и на уједињење са Словенцима, министар Николаја [!. пресекао је речима: „Знајше: ако је потребно, да руска војска остане мобилисана макар само и 24 сата да би се остварило уједињење са Словенцима, — неће остати ни 24 сата“. Наравно, још одлучнија у том смеру била је Италија. Она је уопште идеју нашег народног јединства сматрала за једну дипломатску формулу, којом се Србија служи да би агграбила што више територија. И у свима преговорима са италијанским државницима, с њихове стране се стално понављао прекор Србији, што се,и ако ратом чешвороструко увећана, с тим не задовољава, него грамзиво пружа руке и на оне комадиће из аустријског наследства које је Италијанима гарантовао Лондонски уговор.

Али не само Савезници, него и званична Србија је у почетку питању народног уједињења приступала са промишљеношћу и одмереношћу коју изи-

скује овако крупна ствар. У првим актима, у про. глгсу Престолонаследника војсци и у адреси Скупштине од 18. (31.) јула 1914. само се врло дискретно наговештава као циљ рата уједињење Срба. Прокламација се завршава покличем: „Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе“. У адреси се вели: „А да ће братска и јуначка Црна Гора... и овога пута, као и увек, бити с нама, у одбрани српског племена, у то никад није посумњао ни један Србин“, и даље: „Народно Представништво је убеђено, да ће српски народ, који је херојским борбама кроз векове бранио своју слободу и своју земљу натопљену толиком јуначком крви, показати и у овој прилици, да је достојан своје славне про. шлости и велике будућности којој се нада“. Ове растегљиве фразе о српском племену и великој будућности могле су за Србе имати шири смисао; за Европу оне су значиле само то, да је ратни циљ Србије одбрана њене територије и њеног народа, то јест српског племена у њеним границамаиу границама Црне Горе. Сасвим је природно што се још тада није отворено говорило о нациовалном идеалу : јер, у то време,-још је Србија била осам.

| љена, и она се морала старати да пред Европом

очува онај карактер рату који је он у истини и имао: карактер дефансиве против аустријског напада, Али догађаји су ускоро ове обзире учинили бескорисним и непотребним. Рат се разбуктао и о циљевима и идеалима могло се говорита слободно, — у толико слободније у колико су ови изгледали даље од реалности. Наш национални идеал чинио се у недогледној даљини оних тешких дана, друге половине новембра 1914., кад је Поћорек продирао ка срцу Шумадије. У таквим приликама декларација нове српске Владе о ратним циљевима могла је имати само карактер аранге, са непосредним задатком да у војсци и народу ојача дух отпора. Па и тада, кад је према непријатељу бар слобода изражавања била неограничена, ако смо добро обавештени, Влада се колебала: дали да у ратне циљеве Србије стави и ослобођење Словенаца, и тек на упорну интервенцију једног словеначког политичара одсек декларације о ратним циљевима добио је ову стилизацију: „Уверени у решеност целога српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренутцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједишњење све наше неслободне браће Срба, Хрвата п Словенаца. Сјајви успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси“.

Но чим су Поћорекове армије сатрвене, чим се, дакле, добило маха да се стварно мисли и на даљу будућност, — национални идеал се сужава: у Регентовој прокламацији од 15, (28.) децембра 1914, каже се: „Ми морамо још неко време вр-