Pokret
108 •
покрет
уговором, утаначивши унапред помоћ коју бе једне другима дати у случају дела напада.
Ови ће уговори, ако заинтересоване високе уговарајуће стране желе, бити претресани и закључени под заштитом Друштва Народа.
Чл. 27. Комплементарни уговори, означени у претходном члану, пре него што буду регистровани биће од стране Савета претресени, и Савет бе до: нети одлуку о њиховој сагласности са овим уговором и Пактом Друштва Ларода. Нарочито не Савет испитивати да ли су случаји напада предвиђени овим уговорима такве природе даи другим високим уговарајућим странама намећу обвезу да даду помоћ. Ако нађе за потребно, Савет може предложити измену текста уговора који су му предложени. :
Кад уговори буду примљени, биће регистровани према 18. чл. Пакта. Они ће се сматрати као комплементарни овом уговору и ни у чему неће ограничавати опште обвезе високих уговарајућих страна, нити санкције предвиђене против сваке државе-нападача, — како проистичу из овог уговора.
Ови уговори ће, са пристајањем сила потписница, бити приступни и осталим државама.
Чл. 28. У свима случајима напада, предвиђеним у уговору једне дефансивне групе, високе уговорне стране, чланови те групе, могу се обвезати да аутоматски ставе у дејство план о узајамној помоћи о коме су се споразумеле, и у свима другим случајима напада, или опасности од напада који би директно били управљени против њих, оне ће се споразумети пре него што предузму акцију и обавестиће Савет о мерама које мисле предузети.
Отказ уговора
Чл, 29. Свака држава, без обзира на то да ли је члан Друштва Народа, може приступити овом уговору, упутивши генералном секретару акт о свом приступању, а секретар ће одмах о том обавестити остале сигнатарне силе.
Чл. 30. Свака држава потписница овог уговора може га отказати, упутивши акт о отказивању генералном секретару Друштва Народа. Овај отказ ступиће у дејство годину дана после преданог акта о отказу и то само с обзиром на државу која је престала бити сигнатарна сила.
Чл. 31. Овај уговор ступиће на снагу:
за Европу: кад (буде ратификован од пет европских држава, међу овима од Француске, Велике Британије и Италије;
за Азију: кад буде ратификован од две азијске државе, од којих једна мора бити Јапан;
за Северну Америку: кад га ратификују Сједињеке Државе;
за Централну Америку и Западну Индију: кад га ратификује једна држева Западне Индије и две државе Централне Америке;
за Јужну Америку: кад га ратификују четири државе, од којих једна мора бити или Аргентина, или Бразилија, кли Чиле;
за Африку и Океанију: кад га ратификују две државе Африке и Океаније.
=
Као што се види, пројект је израђен до најситнијих детаља: предвиђено је чак и кад ће добити важност за Хондурас, Никарагуу или Гвате-
малу, а није заборављена ни Африка ни Океанија. За те екзотичне земље можда би овај уговор и био од неке практичне вредности, али за Европу !... Основна је мана овог пројекта, као и свих сличних који долазе из Америке, у том што он односе међу европским народима узима као односе међу каквим трговачким предузећима: ту је уговор који предвиђа све могућности, и ту је суд који ће уговор потврдити. Ко погази уговор или коју његову одредбу, иде под суд и — плаћа глобу!
Консеквентно том схватању, и санкције које уговор предвиђа против евентуалних држава-нападача економске су природе. Али, на жалост, европске ствари, европски антггонизми и конфликти нису тако једноставни као што се чине Американцима, који их уопште не разумеју. М зато што их не разумеју, зато су и могли доћи на мисао, да читаву Европу ставе под паску Међународног Суда и некаквих одбора Лиге Народа.
Тражи се од европских држава „свечана“ изјава да нападачки рат сматрају међународним злочинством. Али таква изјава, и најсвечанија, ни једно; од њих неће пасти тешко! Већ зато не што неће значити ништа ново, пошто до сада није било државе која би, јавно, одбијала ту растегљиву формулу : да је нападачки рат исто што и злочин. И Бизмарк би, јамачно, мирне душе потписао прва два члана американског пројекта, и то са убеђењем да тим не чини никакву подлост. Јер, шта је то „нападачки рат“, и ко је тај што је позван да ратове класификује и категоризује» Кавур је спремао и изазвао рат против Аустрије 1859. године. То је, несумњиво, био нападачки рат и, према американском схватању, био би „међународни злочин“. Али тим злочином оборен је највећи злочин у историји Европе: хегемонија Хабсбуговаца, и постављени су темељи јединству Италије: дакле, један благословен злочин. Други случај: ми смо балканци 1912. објавили рат Турској и наш ослободилачки рат, по американском пројекту, спада у категорију „нападачких“ ратова. За тај злочин ми бисмо имали» да примимо казну, то јест против нас имале би се применити све оне санкције које су предвиђене у американском пројекту. А ипак вема привредније ствари од оне за коју су и наши, и бугарски, и грчки војници пошли да гину оних светлих дана пре дванаест година! Па, најзад, да узмемо и случај Америке: питање је, не би ли какве судије, које су изван живота, и њену објаву рата Немачкој, према формалним одредбама и прописима американског пројекта, стрпале у ред оних аката који рату дају карактер напада, и онда би сви Американци који изгибоше у Аргонској шуми и пред Верденом, у уверењу да дају животе своје за по: беду Правде и свега што је модерном Човечанству најсветије, — били злочинци.
Немогућно је, дакле, повући границу између ратова који су изазвани „нападом“ и оних које је диктовала одбрана. На такву поделу могу мислити само људи који ратове гледају као неку утакмицу која се изводи по утврђеним регулама и кодексема. Ратови су оправдани или неоправдани; кад су оправдани, а кад неоправдани, то пресуђују само заинтересовани народи, а никако не неки интернационални судови, који могу бити непристрасни само онда кад душом нису везани за ствар за коју се судбина нацаја баца на коцку. Њихова непристрас-