Pokret

200

ПОКРЕТ

Прође неколико дана. Он је и даље долазио у наше друштво, заједно ишли на купатило, излете, увече шетали и ишли пред „Олбинску Кавану“ на сладолед. Никад се ни један мушкарац није понашао коректније од њега, и ја се из захвалности (што не спомиње онај глупи пољубац) почех осмехивати на њега, понашати пријатељски. Друштво је почело правити шале на наш рачун; чак сем Демитрије шалио. Ја сам се осмехивала, а и Антун је одговарао осмехом, као да смо говорили: ах, ви не знате зашто смо ми пријатељи. Ја сам мало по мало заборављала догађај, јер ја уопште све врло брзо заборављам. Једино ме је с времена на време мучило питање: зашто је Антун одједном постао тако уздржљив.

Прекјуче, лежећи крај мене на једној пећини

· (купали смо се испод хотела; остали су били недалеко од нас, у заливу, и нису нас могли видети), он им рече: „Бог зна шта сте мислили 0 оном...“ „Нисам мислила вишта.“ „Мислили сте,“ „Нисам |“ „Јесте!“ Ја се наљутих. „Добро, — рекох, = мислила сам да сте један велики безобразник.,“ „То сам знао. Ја у том тренутку и нисам био ништа друго до то.“ |

Лежала сам на леђима, лицем према небу, док је море запљускивало равномерно стену и у подједнаким размерама квасило ми ноге. Његов глас је био толико промењен, да га погледах. Он беше сео, обгрлио рукама колена и загледао се испред себе. Ја не одговорих и завлада ћутање. После мале паузе он одједном поче у неком жалбеносладуњавом тону: „Заборавите, Лена, оно вече на балкону. Ја се искрено кајем, јер вас волим, а био сам дрзак. Да, да, тим путем се не иде женском срцу. Ја сам благородан, честит, ви пете се у то уверити.“ — Како сам тада желела да буде поново дрзак, да ме на силу пољуби, да буде оно што је био, горди, охоли „конте“ игоспар дубровачки, да буде човек; и да је тако било... та сами смо били на пећини! Али је он био и даље непомичан, и даље је говорио, молио, преклињао, скоро плакао, а глас му је од сладуњавости постао танак и слаб и мени се смучи. Устадох (он је пратио сваки мој покрет), истегох се у сунцу (сетих се: имала сам нов трико; врло леп), зенух и рекох: „Боже, Антуне, како сте глупи!“ и скочих главачке у море.

Престадох после тога случаја да му се осмехујем, престадох чак и да се разговарам. Више се ништа није догодило. Мде за мном и несрећан је као какав пијеро које прави наша Мара. По неки пут, кад сам добро расположена, дам му да ми понесе шешир, или га ухватим под руку, а мој се

трубадур (тако га сад сви зову) разглагољи, цвеће

ми купује, кад из барке излазим руку ми пружа, само му је свето узалуд. Била једном ружа једна...

Треба најзад те мушкарце довести памети.

Ето то ти је цела прича о господину Антуну Черви, витезу бледа лица. Уосталом све ти ово пишем зато да би ми протекло ово досадно и дуго време. Опет та досада! Како ћу је се ослободити» И кад»

Дубровник је иначе сјајан. Па море! Свако се до подне купамо (па и после подне), а онда правимо излете. Али јасам лудача. Читава ти два сата У пишем; пукоше ми леђа. А и глава ме је заболела, јер ја ти нисам навикла на овако напоран и дуг

„интелектуални“ рад. Ах, да! У мало не заборавих, Сашила сам једну дивну црну хаљину, са везом. врло се лепо слаже са оним мојим златно-црвеним „шпанским“ шалом. Колико си платила оне твоје ципеле од антилопе» Молим те то ми јавии у којој си радњи купила. Ако су испод четири стотине, а ти ми их купи па нека их радња испошље, Адресу знаш: Л.Љ. Хотел Одак, Дубровник. Може послати и уз доплату, али би боље било да свратиш до тате и да узмеш новац. Ја ћу му већ јавити. Сада доста. Љуби те много, много пута твоја Лена.

Р. 5. То за ципеле сврши ми одмах, молим те,

Х

Стари познаник.

То исто по подне, на купатилу се појави један млад човек, сасвим непознат купачима (на купатилу се сваки дошљак одмах примети) и пошто направи неколико вратоломних скокова са трамбулине, повуче се испред задивљених гледалаца и оде до бараке где се продавало хладно пиће, да у хладовини платнене настрешнице попије штогод. На њему је био црни костим за купање, а на глави црна капа направљена од женске свилене чарапе. Једна . нарамица од костима беше откопчана (кицошлук пливача!), те му се видело скоро пола грудии плећа, јаких и мишичавих. Рамена су му бела нешто мало пошира, руке дуге са лепо однегованим прстима, врат наливен и црвен од снаге. Пије био висок, али је давао утисак тежине и масивности, док је стајао мало раскорак и нагнуте главе у натраг празвио садржину једне чаше. Низ врат, мишице и бутине круниле се капљице воде. Да је живео у доба Микел Анџела, овај би по њему израдио каквог свог јунака, пред којим би и сада свет застајао као опсењен оном примитивном јачином и здрављем које избија из ових набреклих мишица, чине се да ће пући од набујале моћи, јер су данашњи вајари одбацили моделе здравог и крепког и пронашли неке мршаве наказе које називају: умор, глад, патња, опијум и како ти ја све знам !

Када се мало окрепио, млади човек пође преко усијане плаже да разгледа купатило и свет на њој, надајући се ваљда да ће пронаћи каквог свог познавика или пријатеља. Пролазио је између купача, који су се испружени сунчали на песку, и купачица, које су се окретале за њим, јер са оно кеколико вратоломија и скокова беше већ стекао њихове симпатије, чак добаци две-три речи неким шипарицама (ове га уз кикот одмах попрскаше водом), али од познатих не нађе никог. По начину како је разгледао оно купалишно шаренило и лица, могло се одмах оценити да је први путу Дубровнику, а по капи направљеној од женске свиле е чарапе да је из Београда. Имао је једну од оних срећних физиономија које се свиђају људима не по лепоти црта, духовитости или доброти, него по мавгупству. Ништа се добро и ваљано није видело на томе лицу, па ипак се човек морао осмехнути на те ше. ретски насмејане очи и вечито развучене усне го тове на смех и задиркивање. Видело се да сопственикове физиономије није измучен размишљањем и да му се под глатким и пљоснатим челом не роје мисли о спасу човечанства, али то није ништа сме-