Pokret

ДУШАН КОКОТОВИЋ :

З

љих јоргована што су у густим китама проплитали цео плот, обукоше све своје ситне беле звездице у тврде, црне бобице, као ситна дугмета на коротним хаљинама. Досад је митра певајући сватољске песме, довлачила из села врећу са набијеним дроњцима, да њима крпи под јесен сеоске вреће, не би ли зарадила деци кукурузе и соли и да има „за газ“. Ју трос, снуждила се Митра и кад седе да разабира дроњке којима ће да крпи вреће: отпатке од старих поњава и старих разгажених обојака, на којима је још било мокра блата са јучерашњег пута. Снуждила се, и ето, стадоше јој крупне сузе падати и брзо пропадати кроз длакаве и грубе, ретко ткане нити раздртих врећа на коленима. Снуждила се; не слути зар добро: јавише се јесењи гавранови и

ХВАР, СТАРИ БУНАР

јутрос, поклопи јој један црни гост крстић виш' куће, а она му тужно довика:

— „А што ми се болан гавране сави око крста виш' нове куће»“ Ил' зар јој је тешко, где дође јесен и свети Лука; дође доба да иде роду „на пиво“ у Јахорину планину, али како ће пуста у род, кад јој оба колена испадоше гола кроз пеленгаће ! Овако пред Лучин-дан, искрвави. све прсте журећи се да закрпи Радоњине вреће, па кад их је уредила, лепо их сложи у један стог и носи их богатим Радоњима. У дан саме славе, завирује кроз ситне четворокуте гвоздених демира малена прозорчета, у магазу Радоњиних жена. Магазу, праву правцату магазу, то јест, подземну одају испод куће, у којој су наслагани женски сандуци и у сандуцима мирази