Policija

из горњег краја баште. Они тамо престадоше наједном да ударају у зид, и чух како се од куће удали некакав тутањ, па онда крхање и ломљење кроз башту, и најзад, како се све то сломи тамо, преко тарабе... И тек што се све беше смирило, готово у истом тренутку, велика дрвена капија зајаука на зарђалим шиповима, и чух да се тешки, одмерени кораци примичу кући... Не потраја дуго, а кораци се зауставише пред вратима. Неко узе да лупа, вичући: „Господине докторе, господине докторе." Мени свану! Осетих како ми се груди равномерно подижу и спуштају, да се у мени, унутра, нешто сталожава, да сам се сав раскравио, да ми под слеђену кожу на лицу подилази нека пријатна топлииа... Приђох брзо прозору, отворих га и упитах: Ко је то? Ја сам... Петко, касапин... Детету ми врло рђаво, па те молим... Причекај ме прекидох га ту у башти. Сад ћу ја... Обукох се што сам брже могао. Пролазећи кроз спаваћу собу, жена ме осети, па ми онако кроза сан рече! Узми горњи капут. Можеш да озебеш... Нисам хтео ништа да јој кажем о ономе, шта се десило, док је она спавала. Кад сам изишао пред кућу, руком покажем Петку пробијени зид. Он погледа тамо, па занемеод изненађења. После учини: То... ноћас... Кад смо били на улици он отрча те нађе квартаљника тамо на пијаци. Овај дотрча с неколико пандура. После дође и дежурни кмет. Остави два пакдура у мојој башти, а са осталима се крену по трагу за лоповима. Ја одох Петковој кући... Сутрадан у јутру купио сам овај револвер, од тада ми је сн увек при руци. Никако се од њега не раздвајам!... Доктор ућута. Извади фину сребрну табакеру, па ми је пружи да узмем једну цигарету и додаде: И у цркву кад улазим Боже ме прости ја се пипнем да видим, да ли ми је револвер у џепу! Београд, 1910.

186