Policija

— 690 =

те, брате, нека се спреми жандарм. Једну жену у „Булбудеру“ · спопали грчеви и повраћа, па комшије мисле да је колера“. Пошто је известио и дежурног лекара, отрчао је на „Булбудер“. Улазећи у собу, где је лежало чупаво женско створење, црвено у лицу као обарен рак, он викну: „Каква море колера! Видите да је пијана као клен, а из ње удара као из бачве“. У том стиже и дежурни лекар, који такође рече да јој није ништа, па позва у кола писара, који је био дошао пешке. У кварт је · стигао већ кад је била поноћ. Љутито је ходао по соби и мислио: „Е ова ме колера изеде! А неког заболи стомак и повраћа, одмах јављају кварту да се појавила колера. Прејео се и препио, па мора и да га боли стомак и да повраћа. Бар да хоће једном да наиђе и та колера, пада однесе бестрага имене и цео свет!“

још би се он овако вајкао, да га разводник није прекинуо, пошто је било време за полазак у рејон. Изишавши из кварта, "писар са својим пратиоцем крену кроз „Скадарлију“, па се упути · до фабрике платна да обиђе кафану „Скопље“. Улазећи у празну кафану, затече газду где дрема за столом. Кафеџија, кад осети да неко улази у кафану, скочи са столице и, пошто је спазио писара, понуди га да седне. Да би се мало одморио и насмејао, писар похе запиткивати увек веселог кафеџију, има ли што ново, знајући да ће овај казати какву шалу на рачун неког свог пријатеља. Видећи да се нешто устеже, писар ћега даопути; „ама, чуо сам да те је пре неколико вечери један твој позначи< добро нагаравио 2“ „Није истина“, брани се кафеџија. „Шта није истина, кад ти је пре неколико дана јавио неко телефоном да ти је напрасно умро неки пријатељ, па си га ти сажаљевао и умало се ниси заплакао. Чак си био пошао и да га чуваш. И отишао би какав си, да се није поплашио онај што те је нагаравио да не изјавиш саучешће · „покојниковој“ фамилији, па те известио да је хтео само да те мало вуче за нос. Чуо сам да ти сад познаници не даду мира од вицева на твој рачун. Али сад бар не пра“виш више шале на њихов рачун!“

Пролазећи поред „Вишњичке касине“ писар чу „армунику“ те уђе унутра: неколико касапа играју кокоњеште, држећи се сви за појас.

Опоменувши их на ред и забранивши свирање пошто је превалила поноћ, он се упути у крај звани „Последњи грош.“ Већ на улазу у тај крај чула се уз „армунику“ песма: „Шири гране, мој јаблане.“ Ноћни стражар, на кога је наишао, рапортирао му је