Policija

— Овде су куће раштрк ане и удаљене једна од друге за. читавих 10 па и 20 минути хода. Знам, по овој колеби овде; да смо ушли у сеоски атар, па се надам да ћемо ускоро Ман

на кућу.

Посаветовах се са поднаредником, који је био и поуздан и храбар, те пођемо даље.

Када смо скренули са пута и пошли једном пешачком ста-

зом, наредим да се сјаши. Све коње свезасмо једно за другог,

и пошто одредих-два жандарма да на њих припазе, кренем са осталима, пешице.

— Пет! узвикну путовођа.

— Ено је кућа! =

За трен ока кућа је била опкољена; а да би се што успешније делало, наредим да се сачека зора, од које нас “је одвајала једна половина сата. ~

Зора ме је затекла уз поднаредника и једног жандарма,

под настрешницом, баш уз сама кућна врата, у која обазриво лупнух цев свога карабина. Одговора не. добих. Лупнух и по други пут, мало јаче но раније, и врата се отворише. На њима се појави Арнаутин тридесетих година, бос и гологлав. Видевши нас, пребледе и стукну за корак у назад, али, у истом тренутку на његово раме паде жандармска рука.

— Кога имаш у кући — упитах.

Он одговори нешто арнаутски. Путовођа приђе и настави разговор.

Он није умео или није хтео ништа казати. Претресли смо _ кућу од крова до темеља и не нашав ништа сумњиво, вежемо Арнаутина и пођемо даље, другој кући.

Ђавоље село... Изгледа да је само моћ сатане нагнала Арнауте да се ту населе: замислите један камени вис са кога, докле очима можете догледати, видите само најјезовитију пустош: крш, урвине, камен до камена, испод којих су, као орао гнездо, саградили Арнаути куће од камена и блата.

До друге куће ломио. сам се са жандармима читавих четврт сата и тако се је то протезало све до 3 сах. по подне када смо, код жандарма који су чували коње, рели 14 везаних Арнаута. ' Х