Policija

— 938 —

Угушујем у грлу урлик једа. Тарем њушку о предње ноге да растерам онај трговчев мирис. Стењем... Тешко ми је... Зашто ме спречавају да будем савестан2 И што су ме узели у службу, кад ми не допуштају да је вршим2 —

Опет ми уздрхта њушка! Чудан мирис! Подсећа на

мирис тровача. Кострешим се и режим... Ланухи умукох, јер корбач не допусти моје сумњичење,

— Марш, Џеки! — То је винарски трговац! Зар због тебе да изгубим следовање2 — Куш! — гунђа писар и из-

махује корбачем. Али ја не могу да се стишам. Јечим полугласно. Дајем знаке да сам у праву, да нисам погрешио. Ал" све то не прима мој предпостављени и сецну ме узицом да прекинем протесте...

У главној улици наиђосмо на једног дежмекастог ч0века. Сав се љашти и брекће ... Из њега избија чудна воња... Моја њушка никад дотле није тако што оњушила. Некаква мешевина разних сумњивих мириса. Чисто ме обузе страх! Ипак зарежах и, не знам ни сам зашто, заурлах као пред неку велику опасност! Али учестали ударци „корбача ућуткаше ме.

— Умукни, скотино једна! — Зар на народнога посланикаг Мрцино! — виче писар и корбачем допуњује своју псовку. Али ја све слабије осећам те спољне болове, јер изнутра све ме јаче боле, као да ми се кида изнутрица.

Наиђемо на неког мирног, изгладнелог, бедног човека. Прође мирно поред нас и ми поред њега. Ипак писар ме оштро погледа и сецну узицом, па ме врати да опет прођемо: поред тог јадника. Прођосмо. Ја не мрднух ни репом. Опет ме сецну и врати према њему. И кад и тада остадох миран, он ме повуче на пола пута и прогунђа:

— Што тог не нападаш2 То је истерани чиновник ! Тај нема никаквих прихода! Од чега живиг Зар ти тај није сумњив, џукело швапска2 — и удари ме немилосрдно као да је хтео да ми изнуди признање!...

Нисам ни скикнуо. Као да сам изгубио глас. Осетих лепо кад да ми нешто пуче у грудима! Можда је жуч2 А. можда је и — морал Ко зна шта је. Тек мени је од те прве званичне шетње јако позлило. Сушим се, венем и ево ме на самртном часу...

| Ла 1

|

|

; 1