Policijski glasnik

ПОЛИТДИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

ее, докле је ово овако игпло, алп се зна, да једном н овим крађама мора бити краја. Једне лепе ј.улске всчери, изненади дежурнм пмоар кв. врачарског Нмколу својим доласком. Иретресе му стап и авлмју и том приликом нађе пеке војничке чизме и цокуле. На основу тога стрпају у бајбок п Ннколу п капларе. Ннкола се ужасно џапао. Причаше, како су му капларп донелн чнзме на оправку, п да не беше каплара, који казаше праву пстину, Ннкола бп се можда пзвукао. Алп овако беше му сва мука узалуд. Пресудом првостен. суда за град Београд осуђен је па три годмне затвора. Овај затвор сада издржава прп управп пожаревачког казненог завода доказујући свакоме, да је он једап поштен занатлија и да је на правдп Бога оеуђеи... Ово је онај истп Ипкола који је у 1891. пли 1892. годиме покрао брилијапте и златне сгварп удови нок. Дим. Пешике бив. иуковника загпто је тако1)е био иа робпји.

»НАЧАЛНИКОВ ОИН«. Ово, што ће.мо овде да пепрнчамо напшм чптаоцпма, догодило се пре више година у једпој иашој паланци. У то време, бавнла се тамо позорнштна дружина г. Фотије Ш. Иличијћа. Поред многпх претстава, објављен је бпо комад »Сеоска Лола«. Публпка је жељно очекпвала да видп тај комад, којп је скроз проткап шалом п песмама. Дође п то вече. Публпке пуно у аропп гостионе КрсмаиовпКа код »Париза«. Прва места заузела наланачка интелигенција: начелник срески еа жеиом; ерески лекар Н. млад удовац, председник општине и т, д. Између каиетана среског и лекара, беше једио место празно. За кога ли је ово место „безецовано«, иитао је лекар самога себе... И капетан је о томе премишљао... Музика је већ два пута одсвирала неке иознате мелодије... Чекало се да се завеса подигне и да иредстава одпочне... У то време уђе у арену млад, витак човек у леиоме оделу. У руцп је носио улазницу. Осврташе се. Вндело, се одмах на први мах, да је то глумац из какве путујуће дружипе. — Број иет, — рече ономе, који је иублику размештао по седиштима. — Напред, у првоме реду. Глумац прође кроз публику, поклони се учтиво онима у првим редовима, загледа нумеру на тршчаној столици и седе иа своје место. Тек игго је овај глумац сео између каиетана. и лекара, уђе срееки пандур и нредаде канетану једну депешу. Каиетаи је брзо отвори н прелете очпма преко ње. — Оиет нека крађа!... Траже лопова... Нека, може то за вечерас остати... То рече, иа стрна денешу у горњи џеп свога капута. Глумац је летимнчно бацио поглед на деисшу. Прочптао је неколико реди, па окрете главу п безбрижио гледаше по иублици. Представа одпоче. Сви погледи беху уирти на позорницу. — Како вам се допада комад ? — упита глумац капетана топом Фпне учтивостп. — Почетак је леп! Видећемо како Ке се даље радња развијати... И ви сте глумац ? — На служб^}! Нублика ее поче смејати »Крадићевом ноштењу«... Игра је била ванредно добра и смишљена. Први чин беше одигран и иублика непрестано пљескаше изазивајући тиме главнија лица у комаду. За време одмора између капетана, глумца и лекара водио се жив разговор. — Јесте л' одавно глумац? упита лекар свога суседа. Биће скоро три године. У Београду свршио сам 6 разреда гимназије. Учио сам се добро. Али идеали, одушевљење за уметност, одвели су ме на даске, са којих се јавља нов свет, нов живот... Јест, господо, свет иун заноса, дражи и иримамљивости ! Младнћ је говорио одушевљено. Капетан и лекар дивљаху се његовој речитости. — А имате ли родбине ? упита капетан. — Имам само оца. Он је био начелник министагства X. — Е ? отеже лекар. — Да!... Вн га ваљда знате ? Зове се II...

— 0, па то је мој покровител.! узвикну лекар. Е, баш ми је мило, што сам у вама нознао његовога спна. Предетава ее настави. Гнние баш она сцепа кад „Крадпћ« краде грожђе. — Вештачки нгра! рече младић каиетану. Наз'те еамо, са каквом вештипом краде, као да јо лонов од заната. Канетан упиљи очи на иозорницу. У тај мах нешто око њега шушну, ал' тај шум нпје нико приметио... •Аг Представа се свршп. Публика похита нзласку. За мало, на у салн нпје било гостију сем капетана, лекара, нредседника онштине п једнога иисара среског. Сви ови носедаше за један велики сто са својим породицама. — Извол'те сести, рече лекар младоме глумцу, показујућн му месго до себе. — Хвала ! — И седе. — А, збиља! рече капетап окренув се своме писару. Да вам дам једну депешу, -коју сам мало час добио. Тражи се нека варалица, који је у Шапцу предигао некоме трговцу 500 динара !... Расипшите сутра одмах свима општпнскнм судовима ради тражења... Ама,. где лп је то затурпх?... Поче се нинати по џеповнма. Депеше нема. — Мора да је пропала у поставу оД капута. Нека! Сут.ра ћу вам је већ дати, — А одкуда долазпте ? упита лекар младића. —• Из Ваљева ! Тамо сам био удружини Михаила Пешића. Брука! На иретствави »Крст и круна« десио се један нечувени скандал! Глумац Н... који је п[)едстављао Св. Саву, налустио је бину у тренутку кад је имао највећп монолог и истукао је »иатарицом« евоју жену. Публика је напустила позориште са лајвећим протестом. Ја сам опет напустио дружину, јер немогах издржати ову срамоту! -— Е, а за што ? унита лекар. — Повређен је био породични морал ! — Чуо сам, рече капетан. — То је било у каФаии код »Руског Цара®. Заиста је то скандал што га направише људи, којима је циљ да шире просвету. Имали сте пуно права што сте из те дружине истуиили. Уз то изађоше и глумци. Редом пролажаху поред сгола за којим је ово друшгво седело, и посматраху ноиздаље еуревњивим погледима новога »колегу®. —- Овај ће ми отети иајбоље улоге, промрмља трагичар. — Бога ми, судећи по спољашностн, рекао бп да ће битн комичар, уздахну онај што је играо у друштву комичне улоге. — Варате се ! Неће битп ни једно ни друго, рече онај, што је нг)>'-в драмске јунаке. Зар не видмте да је то Фигура само за драмске јунаке. Оде моја слава к'о лањскн снег... — А како се зове тај иовајлија? упита шантач. — Не знам, шану му трагнчар. — Да но буде то Ружић из Новога Сада? усуди се заиптати један дилетант. Све ми се чини, да сам такву исту слику видео у »Орлу« календару? Тако су разговарали глумци изме! ; у себе. Ко ће бити од њих у праву ? ■к * + — Еј, Јоцо, одкуд ти овде ? узвикну неки калфа берберски, једноме младићу који хиташе улицом. То је било сутра дан, дакле, носле оне представе у номенутој гостиони. Младић се осврте. Необична узбуђеност овлада њиме. То беше онај глумац, који је синоћ седео са капетаном и лекаром нри чаши неготинског вина. — Гле, ти си Перице ? Чекај ме ту, сад ћу се вратити. Биће и за — тебе! За тим одјури у побочиу улицу. Берберинза час засгаде. Нешто је нремишљао. Најзад рече: — Превариће ме лола! Боље да ја то доставим каиетану. И он се упути среској канцеларији, ■— Ама зар онај глумац варалица? узвикивао је капетан у својој канцеларији. Па он рече да је син г. II. началника министарства ? — Лаже ! То је лопов и кесарош. Обријао бркове само за то, да га неби иознали. Алн га ја знам к'о злу пару. -— А како се зове ?