Policijski glasnik

&РОЈ 38

П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛАСГШК

289

Белешка по спору Манојла Петровића трговца овд. Противу Мијаила Ристића казанџије овд. Судили су Због својине земљишта. Вредност председник суда 80 динара. Докази писмени. Д. НастиК Чланови А. Недовић П. Матић Деловођ А. Петровић. На рочишту су обе парничне стране. На понуду суда за равнање, нису се могли поравнати. Тужилац оста у свему при својој тужби, подносећи суду и ориђиналну тапију, потврђену судом округа ужичког од 28. јануара 1884 год. № 780. Тражи и за данашњи предстанак 10 динара дангубе. Тужени рече: дизањем моје нове грађевине, нисам заузео тужиочевог земљишта, но је иста постављена на мом сопственом земљишту, које је у свима оним границама, које сада држим, било исто тако заграђено, док нисам ограду оборио ради дизања зграде. Овакав мој плац уживам још од 1880 г. као наследник мога покојног оца Танасија Ристића, и противу његових граница, све до данас није ми тужцлац ништа примећавао. Да овај плац овако и са овим границама уживам као васлеђе од оца, потврдиће ми сведоци: Миле Перић бојаџија, Јанко Спасић абаџија, Тихомир Грујић опанчар, кбји за ове границе знаду још од онога времена када је мој отац имање држао. Молим да суд ово рочиште одгоди и друго одреди, те на исто позове и моје сведоке. Вештачење је једнострано и зато не може имати никакве важности. Противу ироцене вредмости оспореног земљишта нема шта да примети. в.Ј Судски разлози. Тужилац за, доказ својих навода подноси уредну тапију. Вештачењем које је вршено • уредно и судским путем на основу § 250., 252., 253. и 257. грађ. пост. доказано је прегледом на лицу места, да постоји заузеће. Овим доказима суд мора поклонити своју потпуну веру, и истима је тужилац своје тужбене наводе потпуно доказао. Наводе туженог да је вештачење вршено једнострано, суд не може узети у обзир, јер овде је случај та^ве природе, да је се овај начин вештачења, морао ради саме брзине расираве спора употребити. Но и ово вештачење вршено је у присуству туженога, када је и том приликом на лицу места признавао да тапије нема а исту ни суду не подноси. Одлагању рочишта за испит сведока, нема, нити може бити места, јер јавну исправу не могу потрти сведоџбе сведока, нарочитЈр и с тога што је тапија доцније потврђена судом, дакле, после онога стаља, које би имали сведоци означавати и утврдити, према чему, ако је било заузећа, по тапији тужиочевој, за земљиште које тужени сада за своје држи, није требао као граничар тапију потписати, но свој протест уложити. Кад то тада није учинио сада му одбрана и право пред судом пада. На основу ових разлога и § 6. и 13. грађанског пост. суд општине пожешке Пресуђује : Да тужени одмах уступи тужиоцу заузето земљиште, у Немањиној улици, са јужне стране плаца тужиочева, и то : са лица улице у ширини 0 - 50 метара, па у читавој дулшни у правој линији 20 метара, да му накнади трошкове оцо вештачења у 16-50 динара, таксу плаћену по овоме спору 4'80 динара и на име спорних трошкова и дангубе. 20 динара. Пресуда одмах саопштена парничарима. Од суда општине пожешке 2. јуна 1898 године № 1200. у Пожези. Председник суда Д. Нас-тић Деловођ Чланови А. Петровић А. Недовић П. Матић ^В Заведи пресуду са белешком у протокол пресуђења.

ИЗ ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јовановића). 16. ЖЕНА СТРОЦАТОРОВА *) Крстарећи од саме зоре па до мркле ноћи са одељењем жандарама по нашим италијанско-тиролским пограничним брдима, бејах веома уморан и са свим посустао кад се вратих. На жалост, труд и ови велики напори нису крунисани успехом. Нисмо пропустили да претресемо и промотримо сваку кућу сељачку, сваку колебу ту на Алпима, шта више сваки џбун на путу нам, пуном опасности, па ипак никаква трага од Бепа Бетониса. А опет морао је бити ту. Тек пре неки дан убијен је и опљачкан један италијански сточарски трговац баш код саме границе, на територији нашој, аустриској. И још како убијен! Несретник је био најпре онесвешћен ударом, па онда са свим нравилно обешен о дрво. Радници, који пролажаху ту путем, први приметише мртво тело, па, мислећи да је самоубиство, јавише то нашој првој пограничној станици. С комисијом судском одмах сам отишао на место дела и без тешкоћа констатовао разбојништво с убиством. Начин извршења изгледао је свакојако необичан, али ми опет није био нов. Сетих се да сам пре више година читао, како је неки озлоглашени друмски разбојник италијански из Марш.а извршивао злочине на сличан начин. Та сваки зликовац има више или мање својих особина у вршењу жалосна му заната, а одлика Бепа Бетониса, прозванога Строцаторем, била је у томе, да своју жртву учини најпре безотпорном, за тим да је обеси. Цела истина, којој су се, на иретресу судском у Риму држаноме, у своје време јако чудили. Да није ово страшило, овај гад нашао кога подражаваоца, кога који би се и на њ угледао? Још тога дана мојој је сумњи учињен крај саопштењем италајанске полиције, да је на вечиту робију осуђени Бепо Бетонис, П 81го22а1;оге, побегао, и да италијанска влада расписује 500 лира награде ко ухвати овог опасног зликовца. По себи се разуме да смо дигли све на гоњење зликовца. Сви органи сигуриости тога пограничнога среза узети су за крстарење, с помоћу свију Финансиских стражара, којима располагасмо, удешено је да злочинца вијамо са свим као у котлу каквом, из кога измаћи не може, па ипак до јако сви труди остадоше узалудни. Строцатора баш као да је земља прогутала. Није се могло веровати да је на италијанску територију умакао , јер би се тамо морао осећати далеко несигурнијим. Италијанска коњичка жандармерија начинила је прави кордон, јер је горела жељом, да заслужи награду за главу Бетонисову. Појмљиво је колико ме је у овим околностима морало љутити и мучити службено писмо, које сам затекао у канцеларији својој и које на начин доста оштар даваше израза чуђењу, што оправдана узнемиреност народа још није утишана хапшењем разбојника. Зловољан будући, бацим се, онако обучен, на диван за спавање и бејах, још премишљајући о данашњој експедицији, готов да ме сан ухвати, кад ме трже неко тихо куцање на прозору моје приземне собе за службени рад. Скочим и отворим прозор. Ма да на пољу беше мрачно, опазих прилику неку под прозором, бојажљиво уза зид прибијену. — Шта је? упитах. — Госп. комесару, морам говорити с вама, али да ме нико не види, тајно! одговараше журно, дувајући ми на уво. — Ко сте ви ? — Све ћете дознати. Пустите ме само да уђем, страх хоће да ме убије. — Због чега хоћете овамо? — Због Строцатора. Ова реч текну ме као електрични удар. Одмах отворих позадна врата своје собе и позвах непознатога унутра. На светлости лампе видех да је то неки момак у оделу италијанског чобанина. Био је умотан широким огртачем, боје угасите, а са шеишром великим и меким, јако намакнутим на чело. За дал,а посматрања немадох времена. — Знате ли где је Строцаторе? питах брзо уз разумљиво узбуђење. — Знам. — И хоћете да ми га издате?

*) в^гогга^оге, реч ита.шјанека, значи: онај који веша, дави,