Policijski glasnik

ВРОЈ 43. У БЕОГРАДУ СУБОТА 23 ОКТОБРА 1899. ГОДИНА III. боо о ооо бо^о&о ооо роо с/?о с<оо о>оо~одо о »ро суу> об^ суу .- оу оуз " суур соо ооо о<?о ооо ооо ооо ооо ооо ооо ос>о оур ооо соо оуо ооо ооо ооо ооо одо~ооо ооо ооо оор ооо ооо ооо с ,оо с «оо ооо &бс

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК СТРУЧНИ ЛИСТ 3 А СВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ г^'6оо ооо ооо ооо ооо ооо с> оо о оо ооо с^с^ ооо осо" "6оо "ооо ^^.с*о соо ооо ооо с<9о"ооо' ооо обо о ?>о ооо ооо' боо обо ооо ооо сло о^зооо боо с>гуо ооо ооо^о оо оо о 0€?0 ооо одо схур ооо ооо оу- 7 »ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК« излази једанпут иедељно. Ио потреби биће ванредних бројева. Иретплата се шаље уредништву у Београду »Краљев трг« до Удраве града Београда, а у унутрашњости код овлашћених скупљача или на пошти. Цена је листу: селима, које улазе у састав општине а која је већ претплаћена, чиновницима, учитељима, званичницима, опгатинским писарима и осталим званичницима у опште годишње 12, полугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама из унутрашњости годишње 16, нолугодишње 8 динара. Жандармима годишње 8, полугодишње 5 динара, ну ови се по овој цени могу нретплатити само преко својих командира полицијских односно пограничних одреда. Надлештвима у опште 20 динара на годину. За иностранство: годишње 24, нолугодишње 15 динара. Иоједини бројеви »Иолицијског Гласника« не нродају се. Рукописи не враћају се. к/7) у>0 :/><) ух) ул "х.--. с/уз >'/.) уг:, v/? гууо //■' -»с у уо с/ур уу5 о<50 о ур .-у/о »о с/>0 оур ооо с/ур ( уоо с гуо ооо об>р ооо (уур 00*3 ооо с/ур с/ур оро (уур о<ур~с/ур оуд (ууо с.оо ууо руз 0 90

ЧОВЕК КАО ЗЛОЧИНАЦ од М. П. Јовановића. (НАСТАВАК) Појам еавести мења се према томе шта је садржина моралности. Снага савести, као и многих других оеобина ума и душе, није ни у свих људи једнака, него је зависна од порекла, утицаја породице, васпитања, околине. Много што шта од онога, што савест нашу чини строгим судијом властитих нам дела, наследи се, а још више васпитањем одгаји и задобија. Што је н.ч нижем ступњу моралност породице, околине, што је гори пример, тим је слабија моћ оног осећаја дужности што принуђава, тим мања снага савести. Савест се не може развити или се угуши чим почне избијати у детета, рођенога у кругу сурових пожуда и ниских нарави, у детета које се иодиже и учи само оном што је ружно и срамно. Па да ли је злочинац доиста без савести и да ли је немање гриже савести знак »урођена злочинца® 1 Да у урођених злочинаца нема гриже савести, Ломброзо сматра за доказано тиме, глто они никад не жале своју жртву, него јој се још ругају, а нарочито тиме, што на злочин гледају као на неку красну ствар, и што не умеју себи да објасне ни шта је то грижа еавести. И ту сад наводи неколике примере мопстрозних злочипаца, од којих се не зна у кога је више дрскости и иоруге према свему што је нлеменито и добро, па ти изузетни примери имали би да буду правило. По неки дрски зликовац доиста се хвалише својим гнусним делима; но често то чини само да би једио иследиика и да би у једу овога уживао. Чешће се злочимци иоказују равнодушни и тупи, кад ко покуша да у њих пробуди кајање и савест. Они пак примери нешго су веома ретко. Ма да је права грижа савести, са сталним знацима тешкога кајања, нешто ретко, ипак има код свих врста злочинаца правога кајања, које казује да их савест веома мучи. Гриже савести по најмање је у злочинаца против својине, а скоро никако је нема у старих крадљиваца. Савест по најчешће јако мучи обичне убице и злочинце из аФекта. Јако и стално мучење савести са знацима велике скрушености често иде уз ночетке душевне поремећености. Многи случајеви душевне по-

ДЧЗСТА Д. ЈЕЗДИТх ИНСПЕКТОР ЗМИНИСТАРСТВА (ЗУНУТРАШЊИХ (ДЕЛА

ремећености и самоубиства осуђеника, који су већ доста од досуђенога затвора издржали и који изгледом својим не казиваху да се кају ии говором својим да их савест гризе, ресултат су јаке борбе савести, од које се не могадоше отргнути. Самоубиство код неких злочинаца долази тако неочекивано и без икаква новода иначе, да се само та ко даде објаснити. Код многих злочинаца савест се само позно јавља; треба јој нека нарочита прилика, нека случајна околност. Иначе су глуви према свима утицајима са стране, неприступни за радознале посматраоце и не одазављу се онима који би ради били о души њиховој старати се. Изгледа да сам злочин, свест о кривици, као каква највећа стена, притиска душу многих злочинаца, потискујући и оно мало моралности и човечанских осећаја што је у души њиховој заостало. А многи себе држе као демоном изабране да зло чине и да у том не могу своју судбу променити, те неће ни да знају ништа за савест и кајање. Но није ретко да и за таке људе куцне час, када не могу избећи глас савести. То се да потврдити посматрањем и ироценом чиновника многих казнених завода, који, нретпостављајући иаравно да се интересују и да разумеју психолошки елеменат злочинаца, у сталној и тесној вези са овима, у стању су о том боље судити од свих теоретичара и дилетаната, били то правници или лекари судски и нсихиатри, који злочинце посматрају само с времеиа на време и увек у стању необичнијем. Са свим је, дакле, друкча процена тих људи, који су се потрудили те задобили срце и поверење великог броја злочинаца, који су познали оно што ови одиста мисле и у унутрашњости својој осећају. Као год што но искуству своме, вели наш аутор Бер, нисмо могли у онште одрећи злочинцим-а осећај стида и кајања, и као пно и у немању тога осећаја нисмо могли видети специФичну особину урођеног злочинца, тако исто не мозкемо тврдити ни савесш да нема у злочпнаца у опште, нити видимо у немању гриже савести какву општу белегу урођене криминалности. Зпочинци се ни у том не разликују од широких кругова велике народне масе, у којих налазимо морално осећање и дубину савести у мери најразличнијој и у свим могућим ниансама, тако да и ту, тачно иснитујући, наћи ћемо, да су и једно и друго, и морално осећање и дубока савест, са свим