Policijski glasnik

340

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСШЖ

ВРОЈ 44

Оно, и на заладу било је случајева, да џелати одмах свој посао не свргае. У мојим Писмима помињао сам, како је било незгодних случајева са вешањем у самоме Бечу. Било је такових сцена и у Немачкој. Тамо се опет смртна казна извршује — секиром на аању. .То је још ужасније. Осуђеника положе по клупи потрбушке. Врат му наслопе на — пањ. Један џелатов помоћник држи му руке, други притегне ноге, а трећи ухвати кривца за главу, притегнув је тврдо за пањ. Џелат онда измахне тешком секиром по врату, и глава, одсечена падне у суд. који испод пања стоји. Џелат онда осечену главу дохвати за косе и, подигнув је у вис, покаже је присутнима, да се увере : како је пресуда извршена. У овом иавршењу ако се деси малер, оида је то најужаснија и најодвратнија сцена. Осуђеник пола. засечен по врату, отима се од џелата, покушава да се дигне с места, где је положен, и онако сав крвав виче, џелат и његови помоћници, притежу што могу јаче, докле га поново саломе и сечење главе докончају... Такав начин извршења смртне казне постоји још у Данској, Шведској и Норвешкој. У Француској секу — гилотином. У Енглеској вешају, као и у Аустро-Угарској, а у Америци оеуђеника убијају електрицитетом. Али је и са овом најновијом прекоморском направом бивало — малера... Тамо раде овако. Осуђеника посаде на столицу, за то удешену, иза његових леђа постављена је електрика. Од ње иду жице до врата и кичме осуђеникове. На даги знак пусти се струја, која има да убије осуђеника. Али у прво време, док није појачана струја, био је један случај, да се је осуђеник пола сахата мучио. Доцније су струју појачали на 1760 волти, и извршење је испало сасвим сигурно. Американци уверавају, да је њихово извршење смртне казне најбрже, јер се смрт изазове у једном моменту. Међу тим има научара, који манишу сва ова извршења и предлажу (Фери): да се осуђенику даде сигуран отров, те да га он у своме з.гтвору испије, и на тај начин сврши... Него, да се вратим нашем — стрељању. И оно по неки пут испада, као што у почетку рекох, незгодно. Да би ишло брже и сигурније, ја налазим, да би ваљало учинити овако. Полициска власт у договору са жандарском командом да избере пет, шесг сигурних жандара. Ови морају бити јачи л.уди и сигурне руке, (да им рука не дркти, да нису нервозни и т. д. ). Наравно, њих употребљавати и на друге послове у полицији, али главна обука да. им је за извршење смртне казне. Ове жандаре треба онда чешће изводити на стрелиште и са пуним метцима обучавати их сигурном гађању. Нишан да им буде право у срце, од уништења којега, као што знамо, смрт одмах следује. Гађање у осуђеника да буде најдаље од два корака. Па после, зашто се стрељање не би могло свршати и с леђа?... И место да се веже за колац, зашто се осуђеник не би посадио на једно провизорпо начињено седиште, као што је рађено у последњим случајевима на Криту... Мање је одвратна слика. А ако се остане на том, да се гађа с лица, онда на сваки начин осуђенику везати очи, јер је сцена мање сурова, јер је, у осталом, тако и у самом закону прописано, што многе полициске власти тако не чине. Осим тога, са извршењем што је могуће више убрзати... Са осуђеником не правити параду. За наше прилике и појимање интересно је оно, што је у једном вечерњем листу бпло. У 1896. г. спроведен је из Београда за Сопот неки Владимир Столић, из Стојника, да се тамо стреља. Осуђен је био, што је заклао девојче од 13 година. У возу, којим је он путовао, десила се и војна м.узика, која је ишла на маневре. На захтев осуђеников, музика му је целога пута свирала Бетовенов марш... Цео спровод давао је слику као да се не води злочинац убијца, него као да се прати какав — слављеник... Али боља се сцена не приређује ни у самој — престоници. Ту се новине хвале, како је на Кармбурми било те гледало — 10.000 дугаа! У тој гомили највише — о/сена и деце. Нашто та представа ?...

Ни женски ни дечији осећаји неће се ни најмање благородити иојавама, које ће на губилишту видети. Осим тога, будимо уверени, она жена и оно дете, које, ради задовољства, раном зором излази и жуди за оном појавом, која ће се тамо одиграти, неће се моћи много подичиги ни својим моралом ни својим срцем. Зашто се извршење казне, као на западу, не би увело у затвореноме простору). Ту да присуствују само одређена лица... Мисли се, да ће јавно извршење казне дејствовати на онај народ, те га заплашити од сличиих злочина. То је велика обмана. Већина осуђених на смрт присуствовала је раније извршењу смртне казне. Многи су у своме животу то гледали и по неколико иута, па им све то није сметало, да и сами тцмо дођу. Разбојници Солдатовићи, Јовићевић, Бркић, Царан и други, гледали су извршење смртне осуде, на су и сами опет дошли за колац... Ја сам износио примере (види Кесароши и т. д.), да су кесароши на Карабурми претресали људма џепове и предизали кесе баш у оном часу, када је на осуђеника пуцано и када је публика у том тренутку била сва заузета сценом на губилишту... У другом једном случају, када је осуђеник, погођен, пао у гроб, један кесарош стрчао је за њим у раку, да са убијенога скине оне подметаче, на којима се држе букагије. Када је после на испиту упитан: што ће му те крпе без вредности — он је одговорио: слушао сам, вели, да онај, који носи собом те подметаче, може лако отворити сваку браву!... Жене опет грабе се на губилишту за парчад од оних ужета, којима је везиван осуђеник. Хоће да поломе вратове око тога. Веле, да која жена носи уза се ма једно влакно од те вренгије, за њом трчи мул^ или љубазник као — луд. Веже га та манђија за њу, као оно, што је то уже везивало осуђеника за колац... И по неке госпође плаћају добре паре за оваке ствари... На сваки начин, појава доста обична у нашем добу, где жена не излази мужу на сусрег ни својим домаћинством, ни својом особитом љубављу и пожртвовањем. Од манђија и врачања, као што смо из полициских гласника видели, живело је и живеће доста врачара и гаталица у Београду, али свршујући смртну осуду у затвореном простору, пред ограниченим бројем гледалаца, државне власти укратиће многу ружну појаву на губилишту, где је место само тузи и покајању, а никако прилика згодна за приређивање смешних и одвратних представа!...

ЈАБУКА (Сватоплук Чех) У регистру парничних страна адвоката Н. заступљена је унутрашњост доста скромно. На по неким од његових клијената из унутрашњости не може се она у осталом скоро ни познати. Долази, на пример, господин Робичек, господин Абелес, господин Корец и собом не доносе иишта паланачког осим голему кожну путну торбу с многим преградама, које су пуне дужним обвезама и меницама с многим нескладним сељачким потиисима. Када би те растегљиве хармонике знале свирати, јамачно би се чуо многи красан комад из чешког краја, који би слушаоца пре расплакао, но насмејао. Но та господа обично остављају служитељу извршних власти свогакраја, да неме комаде тих хармоника он доврши кратком јавном продукцијом на старом, извешталом добошу. Као што сам казао, парничних страна из унутрашњости нема много адвокат II. Но за то опег међу њима находи се једна, која представља слику и прилику свога краја у пуној чистоти. Рекао бих, да свака градска адвокатска канцеларија има бар по једну таку праву сељачку Фигуру, која с времена на време освежи дахом прастаре простоте њезин загушљиви ваздух, окулсен заразним испарењима сувремених, друштвених болести. Мислим, да су и за самога адвоката сличне парничне стране потребно душевно освежење. Отарасио је дуги ред градских клијената и већ му је пуна глава бројева, робе, меница, пенсија, домова и других сличних ствари. У томе се опет отварају врата и са срдачним : »Помаже Бог! <( улази у собу за примање спажна прилика, гужвајући збуњено сврју чупаву