Policijski glasnik

194

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25

Заиста је тако, да у извесном броју случајева — узгред буде поменуто, у врло маломе броју — после пробуђења из заноса нема никаквога сећања о ономе што се догодило. Али ко иоле има правога искуства, тај ће знати, да ће у ма коме моменту овога или опога часа из хипнозе бити свесна особа, која је била хипнотизована, ма да неће моћи да каже, када се то десило. К томе још долазе и друга примећања, која не изгледају да чине тако велике опасносги хипнотичне сугестије за извршење злочина. Хипнотизована особа није у опште узевши прост безвољни аутомат, као што то неки схватају. Она зпа о себи нешто, што противуречи свему њеному характеру. Човек, који је иначе моралан у свакоме погледу, иеће бити паклоњен да изврши какво злочино дело, па баш и ако је он подесап за хипнозу у свакоме погледу, и ако му се то наложи сугестијом. Он даје томе отпора својом природом, и тај отпор, у већини случајева, није у сгању хипнотизер да савлада. (Свршиће се).

У Т А Ј А Једна одлука опште седнице Иасационог суда у погледу доказа о постојању дела утаје и кривичне одговорности оптуженога. (СВРШЕТАК) Апелациони суд није усвојио ове примедбе Касационог суда, већ је од 15. Априла 1900. год. № 17"29. дао ове противразлоге: „Члан 11. Статута Народне Банке, између осгалога садржи одредбу: привремена акција пренаша се из својине једнога лица у својину другога нисменим преносом на полеђини саме акције или и сеак ом другом формалиошпу иреиоса, коју закон за пуноважну признаје. Та се одредба у погледу преноса акција никако није зауставила и ограничила на писмени пренос пун или бланко; њоме се не наређује да сваки сопственик акција Народне Банке мора исписати своје име на полеђини привремене акције, и тек тада је уступити купцу исте, — новом господару. Напротив, кад се ова одредба позива и на све друге по закону пуноважне начине преноса, онда се ови морају по закону и законом обичају узети онако, како и у ствари бивају. Акције Народне, као паппри од вредности, чији је промет огроман, по извршеном првом бланко преносу преносе се у својину купаца простом предајом из руке у руку, ири коме преносу служи Фикција, као да је онај први, бланко-преносилац сам изврпшо пренос на све доцније сопственике акција, та Фикција даје предаји силу законитог иреноса. Сам Касациоии суд, својим примедбама, индиректно признаје овај начин преноса акција, тврдећи — — — — в што се нико други (од бивших сопственика ових акција) не појављује са ма каквим правом полагања својине на исге акције, сем приватне тужиље. — — — Кад Касациони суд признаје, да је тужиља Чупићка ио оном првобитном бланко-преносу куповпном од других бивших сопственика друкчије се смисао ових речи не може разумети, предајом из руке у руку, како је правни обичај и редовна пракса код преноса покретности, могла постати сопствеником спорних акција, зашто истим тим путем, истим начином, без другог Формалног бланка или пуног преноса, не би то могао постати и сваки други после ње? Сем увођења нове опасне праксе за садашње сопственике акција Народне Банке, који су до својих акција дошли куповином и простом предајом из руке у руку, тиме би се горњи пропис чл. 19. Статута Народне Банке сузио на једну тегобну Форму преноса, која није у пракси, а искључивањем других облика, који проистичу из саме природе спорних акција, оваквих какве су, сужавана би била њихова размена, кочио би точак њиховом б^ззом и великом саобраћају. Све акције, по првом бланко-преносу, добиле су у погледу преноса и обрта природу акција показатеља, то је неоспоран Факт, а када је тако, онда је пренос њихов по закљученом уговору куповине и продаје, извршен на купца простом предајом, пуноважан по §. 866. грађ. зак. акције су онда онога,

у чијим се рукама налазе, и за то му никаквих других доказа не треба. Кад као непобитни Факт стоји, да се пренос пуноважно и редовно врши изложеним начином и да спорне акције, које гласе на доносиоца, тим путем иостају сопсгвеност свакога лица у чијим се рукама нађу, да је он онда пунова;кан господар акција; онда терет доказивања, да акције нису сопственост држаоца, пада на онога, који то тврди, онда ни оптужени Коцић није дужан доказивати, да су акције његова сопственост, већ на тужиљу Чупићку пада терет доказивања о противном. Тужиља никаквим пуноважним доказима не утврђује, да су акције још њена соиственост; ничим не утврђује да је дала акције на чување оптуженоме, од кога је тЈзебала узети реверс, нити да му их је дала на послугу. Па кад она то не доказује, по закону не може оптужени, који се без тих доказа, има сматрати као сопственпк акција, бити одговоран за дело утаје из §. 229, крив. зак., јер за посгојање овог дела, не достаје есенцијални елеменат, иротивиравно присвајање туђе. ствари, која му је на чување, руковање, управљање или другу коју цељ предала. Ни исказ приватне тужиље под заклетвом, ни иротивуречни исказ сведока, ни нисмо оптуженога упућено сину тужитељичином — Томи, не садржи ио закону доказ, да су спорне акције тужитељичина својина. Навод Касационог суда, да се у поменутом писму оптуженога, у признању његовом, да је од акција приватне тужиље наплатио купоне, налази почетак доказа, да тврђење тужитељичино, у смислу §. 215. грађ. суд. пост., доиста стоји, али у грађанској парници, а у кривичним делима оно не вреди, као индиректно признање оптузкенога о кривици његовој; и по томе, та се изјава онтуженог, и не може узимати као почетак доказа, а још мање се може коментарисати и допуњавати исказима сведока, овде у толико пре што између тих двеју околности никакве непосредне везе нема. Најзад сви докази о лажној одбрани оптуженога којима се имају и придати наводи нриватне тужиље, посредној жалби Касационом суду нису у стању ио закоиу да утврде постојање дела утаје. То се дело убеђењем и сумњивим основима никако не мозке констатовати, ма да би ти основи могли корисно послужити за доказ кривичне одговорности оптул^енога, кад би само дело било утврђено. На основу изложенога, и разлога у решењу № 798., Апелац. суд налази, да нема доказа ио закону, да су спорне акције још увек својина тужиљичина, и да их је оптужени од ње утајио." Општа седница Касационог суда примедбама својим од 26. Априла 1900. год. № 3.693. усвојила је примедбе свога I одељења а противразлоге Апелац. суда одбацила. Апелациони суд усвојио је горње примедбе опште седнице Касационог суда као обвезне по §. 279. крив. суд. пост., и по поновпом расмотрењу акта и нресуде првостепеног суда нашао: да је пресуда првостепеног суда на закону о<?нована, те је исту пресуду својом иресудом од 29. Априла 1900. год. № 1.983. и одобрио са допуном ових разлога: »Из извешћа Београдске Задруге од 28. Јануара 1900. год. види се, да акције Народне Банке. које је оптужени Коцић заложио код Београд. Задруге не носе име нити пок. Чупића, нити приватне тужиље г-ђе Чуиићке, но су остављене иа име првобитних акционара Нар, Банке, и по томе имају само бланко жиро ирвобитних акционара банчиних. Према овоме зато, што на овим акцијама нема никаквог преноса ни бланко ни пуног од првобитиих акционара банчиних на пок. Чупића или г-ђу Чупићку, не може се узети, да оне нису сопственост приватне тужиље или њеног покојног мужа, пошто је сам оптужени код суда, на претресу од 29. Новембра 1899. године, признао, да су те утајане акције биле њена својина, али да су на њега прешле куповином, и по томе терет доказивања пада на оптуженога да докаже : када је и на који начин он те акције преносом нрибавио. А ово у даном случају тим пре, што овде није питање о утаји ствари, за које се нренос права својине може на другог да изврши без икаквих Формалности, већ на против по чл. 25. г. т. 1. зак. о Народ. Банци својина ових акција банчиних као иривремених преноси се на другога пуним или бланко жиром или другом по закону пуноважном Формалношћу.