Policijski glasnik

БРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

381

— Опет ти велим, грегаиш душу. То што ми рече нису никакви докази; то си ти уобразио и ништа друго. Веруј ми, да они нису учиниоци. Ако можеш тврдити да сам ја, то је онда и Станоје. Него почуј ме ако хоћеш, да ти кажем, откуда долази то, да Гвозденове сумњичиш! Ти си омрзо Гвоздена и његове још од онога дана. Ти знаш већ, због плаца. И сад ма шта да ти се догоди, ма какво зло, ти одмах сумњаш на њих. Признај, да је тако. Да сам којим случајем ја купио то твоје имање, ти би и мене сумњичио. Али ти ниси у праву. — Ама, кмете, овако те молим, рече Миленко и нрекрсти руке на прса ухватив се за рамена, па се поче клањати, немој их бранити, јер није поможено. Имам доказа да је Станоје то учинио, рече он огорчено и поче ређати Јованове речи, али кад дође на ред да каже за стадо, како је Станоје исто гонио колеби, навлаш оћута. — Па кад је тако, рече кмет, онда да извидимо, на тај Кемо начин брже доКи до правог стања ствари. — Мићо ! викну кмет и пандур се појави на вратима. Кмет му издаде наредбу да иде по Гвоздена, а Миленка понуди да седне. Но овај одби понуду. Још се не беше утишао. — Немам кад, рече оштро. Моји још не знају. Дођох, прво довде, теби да јавим, да видиш шта се у твојој општини догађа. А сад ћу кући. Док Станко чује, биће триста чуда, јер је он заклане јагањце готово више марио него ли и ја, богме неће им бити лако. Нека се онда добро држи онај његов мирни што не зна ни две у накрст. Ово изговори јетко а убрзано, и доста гласно, па се приближи кмету и шапућући настави, показујући обе главе, које је непрестано у руци држао: — Видиш ли ово? Је ли да је гадно, и сувише гадно? Е чуј! Али добро чуј! Као год што носим ове главе мојнх шиљежади, ја, Миленко Кузмановић, тако ће исто носити и Гвозден главу свога јединца, свога Станоја. Угуви добро ове моје речи. То ће бити моја освета, само то и ништа друго, па оде без збогом, оставив кмета запрепашћеног и бледог, који се беше ужаснуо страховите претње Миленкове. Знао је он, да Миленко не пориче оно, што једном каже. Гвозден дође судници. Кмет му понуди да седне и поче казивати све редом, Гвозден се клео свим на свету да то Станоје није учинио. — Зар моје дете то да учини, говорио је узбуђено он. Боже саклони! Шивот ћу мој дати, ако је он само и помислио, а камо ли да је извршио. Кмет је веровао и без правдања Гвозденовог. Снуждио је и њега овај догађај, болела га је патња Гвозденова, јер је осећао заједно с њим. (Свршиће се). ЈЕДНА КРАЂА ИЗ ОТАРОГА ДОБА од К. Лидера У злочиначкоме свету никада није недостајало у таквим људима, који би се могли назвати славнима, када би своје способности и снаге употребљавали на корисне цели. Такав је један човек био и Мандубе, — он је свој одлични таленат употребљавао у циљу крађе. Крајем седамнаестога столећа био је у Бреслави, на шумовитој обали Одре, и по неким „операцијама", које је тамо изводио, могло се оценити, да је у својој лоповској вештини веН далеко био дотерао. Колико ја знам, ова анегдота из његова живота није много позната. Једнога дана дође Мандубе у врло укусној екипажи са својом пратњом пред кућу једнога мењача у Бреслави, затражи да говори с газдом, представи му се као човек из једне од врло угледних Фамилија, и рече му да је скоро дошао из Француске, а да у Бреслави нема никаквога познанства, те је, чувши за његово славно име, дошао к њему с молбом, да му прими на чување неколико сандука са уметничким скупоценим стварима, које ће му вечерас нриспети, и да их сачува, докле их он не однесе. Уз то још охрабри трговца, да ће с њиме имати великих трговачких послова, где ће имати и добре добити, и овај, обра-

дован тим великим познанством, обећа да ће га услужити свим могућим силама, које му стоје на располижењу. После још неколико учтивих речи, опростише се ова двојица, и Мандубова кола одоше. Пред вече заиста дођоше једна кола, пуна сандука, и кочијаш предаде мењачу исправне Фрахтове. Сандуке извадише најпажљивије из кола и сместише их у мењачев дућан. У том се и смркло; дневни послови бише свршени, послуга и чиновништво оде кући, само остаде мењач са једним слугом, да са двоструком пажњом затвори дућан, јер какво је благо било сада у њему. И тако остаде најзад Мандубе сам у сандуку, по среди свих мењачевих кеса, тако близу свога циља. План му је сјајно пошао за руком, и сада је само очекивао тренутак, да се све у кући преда дубоком сну, те да пређе на ствар, јер су све браве и ригле биле за њега играчка, Најпосле изби на торњу и десет сати, а у кући биваше све тише и тише. На један пут зачу он кораке, који су се приближавали из унутрашњости куће ка дућанским вратима, она се отворише — о да ужаса! Трговац, у пратњи свога слуге, пусти у дућан једнога грднога пса, који је требао да буде потпора што веће сигурности код тих скупоцених сандука. После кратког диалога између газде и слуге, дућанска се врата затворише, закључаше их и свако оде своме кревету. Мандубе није могао ни сањати о каквој псећој стражи, па је се једва усуђивао и да дише, да се не би издао. Пас је био врло сујетан у својој новој дужности, и одмах је почео обилазити цео локал, да би се оријентовао, и са нарочитом пажњом обилазио је око сандука, у коме је био Мандубе, ознојен као у паклу да је. У сандуку је и иначе био стиснут, да се једва могао кретати, да се већ решавао да ступи у отворену борбу са том гадном животињом. У сваком случају, знао је, да ће га лајање тог пса издати. Може Се замислити, у каквом је положају био Мандубе. Пас се добро уздао у свој нос, те за то никако није остављао Мандубов сандук, и тражио је свога противника, почињући већ и на глас да режи. Мандубе није смео ни једним удом да мрдне, и тако је издржао неколико минута, најпосле се помаче из тота свога грчевитог положаја, не би ли се угодније намесгио. Једва је верни пас и приметио покрет, а већ је из свег гласа залајао, да је цео дућан загрмео. Мандубе је видео већ свој крај; шта је природније било, већ да се пронађе узрок, за што је пас лајао?! И већ су се чули кораци из куће, гласови су бивали све јаснији, и врата се отворише. Трговац уђе са целом кућевном послугом, и пас им одмах приђе у сусрет не прекидајући да лаје. Све буџаке прегледаше, прегледаше све браве и ригле, зачуђено су тресли својим сањивим главама, чудећи се, за што је пас лајао. Пакан је беспрестанка лајао. Мандубе опет није могао да издржи у свом тешком положају, и хтео је да се већ покрене, али најзад зачује утешни глас газдин, где вели: »Није ништа, децо! Пакан мора да је чуо каквога миша, па је за то лајао. Хајдемо да спавамо«. Покућар још одржа оштру придику Пакону, напомињући му, да се више не усуђује да буди целу кућу без икаква узрока — и врата спет бише закључана. Мандубе поче слободније да дише. И срећан због такога исхода ствари, заборави за часак на свој опасни положај, и опет се покрете. Може се замислити, како је загрмео глас увређенога Пакона, који се свим силама трудио да спасе своју увређену част. Трговац је био љут на то, и одмах се вратио са свом послугом, и виде Пакона, како лаје на један сандук и не одваја се од овога. »Мора да има нешто у томе сандуку", рећи ће значајно покућар, »јер Пакан не лаје залуду". »Па наравно, будало једна 1 ', одговори газда љутито, „али шта је у њему?" Он осветли сандук, опипа га са свију страна, и већ је хтео да га преврне, када се присети — а замислите како је било нашему јунаку у сандуку! »Ах стани!" рече трговац. „До сто ђавола! како се лако може унутра што год разбити. Можда су унутра какви сатови