Policijski glasnik

СТРАНА 54

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 7

кад виде како триумфују њихове мисли или велики писци, кад осете да их гомила обожава. Еле, у вароши где мој пријатељ беше главни комесар политичка ситуација беше особито деликатна, не за то што би у њој постојао један део бонапартиста и један део опасних ројалиста, — сви, или готово сви, на против, називаху се републиканцима, — ну што постојаше једна Фракцпја револуционарних републпканаца, која ђаволска зла задаваше властима. Сваког тренутка посланицк — социјалисте долажаху да покрену марљивост ове одане трупе; букнуше озбиљна и опасна штрајковања; било је чак и сукоба, који у мало не постадоше крвави, као они у Фурмију. Ситуација беше таро тешка, да нреФект гражаше да се премести. Како изгледаше немогуће управљати тим департманом, министар се неколико дана устезао да постави другог преФекта. Најзад и овај би назначен. Беше то неки старац, рутиниран у нолитици, који позиат као препредењак, беше успео, да се избере министар у једном департману, где изгледаше да је опозиција сигурна за триумФ. Посгављење новог преФекта бива увек праћено извесном свечаношћу; ну чим би одређен дан доласка овога сви се у вароши зачудише дознавши, да је шеФ најнапредније партије — револуционара, који се граниче са анархијом, — тражио да буде са целим одбором представљен преФекту, који долажаше и да држи мали говор, да би потсетио представника републиканске владе, да му је дужност да се заузме за иитересе сиротних класа. Председник суда задрхта кад сазнаде за ову несравњену дрскост непријатеља друштвеног поретка. Главнокомандујући поддивизије питаше, да ли Ке бити потребно да се позову помоћне трупе из суседних гарнизона. Међутим главни комесар изјави, да ће оп одговарати за ред и да би он био врло неумеглан, кад не би примио први акт снисходљивости од стране револуционара пр.ема службеним властима. Главни секретар који заступаше преФекта одреди шеФу револуционара званично место при пријему с тим, да ће он говорити последњи.

Најзад стиже и нови преФект. После свих утрпаних униформи и судија свих судова, група радника у врло чистим блузама изађе нанред; онај који изгледаше да је шеФ, извуче из џепа једну артију и поче да чита лепим баритонским гласом. Очекивало се на какав нов напад, на нову револуционарну маниФестацију, сличну онима, које су се дотле већ виделе, ну на велико чудо свију, могао се чути врло разложан и смишљен говор, у коме раденици излагаху своје захтеве без икакве гтретње, већ са пуно израза о оданости ка Републици. ПреФект топло честита беседнику и ио свршетку церемоније обрати се главном комесару за нека обавештења. — Ја сам заиста веома зачуђен, рећи ће он, да будем поздрављен у овој земљи, у коју је, како ми рекоше, продрео тако рђав дух, — једним тако мудрим говором ! Како то да један прост раденик цише тако добро и да чак буде и тако одличан говорник, јер овај је говор заиста врло добро састављен? —• Захваљујем вам, господине преФекте, на овој благона- . клоној оцени, одговориће одмах мој пријатељ — комесар, моја ме скромност приморава да вас ирекиием.... Ја сам написао дотични говор. — Како ви?! Иа шта је онда с тим суровим револуционаром ?... — Прост потказивач, кога имам у овојој служби од неколико недеља. ПреФект беше духовит човек. Смејао се томе дуго, па ће потом рећи . -— Овлашћујем вао да дате томе човеку добру награду. Мој пријатељ, главни комесар, завршујући причу додаде да је овај потказивач увек на челу револуционарне партије и да сада буне иису више опасне у овој вароши, која се за дуго сматрала за тврдињу револуције. Овај иотказивач не припада категорији изазивача. То вам је помирилац! Кад би сви били као он, све би ишло не може бити лепше у политичком свету. С Фрапцуског Д. Ј. Антула, суд. капетан.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 7 Ракија се, дакле, куповала у тамници, код тако званих крчмара, т. ј. оних, што набављају и продају (точе) ракију. Њих је било неколико и они су своју трговину водили без прекида и успешно, не гледајући на то, што је уопште било мало оних, што пију и »терају кера", јер је за весеље требало новаца, а осуђенички се новац тешко зарађивао. Трговииа се отпочињала, текла и престајала на доста оригиналан начин. Пеки осуђеник, рецимо, не зна заната а није ни рад да се мучи (таквих је било), али хоће да има новаца и пригом је нестрпљив човек, жели брзо да се обогати. Има нешто новца за почетак, и он се одлучује да тргује ракијом : пЈ)едузеће је смело, захтева много ризиковања. Могло се за њега платити и леђима, па одједном изгубити и робу и кашггал. Али се крчмар ипак упушта у то. С почетка он нема много новаца и зато први пут сам уноси у тамницу ракију и, разуме се, распроДа је с ћаром. Он понавља тај опит други и трећи пут, и, ако не падне власти у руке, брзо рашири своју трговину, и тек онда заснива праву трговину на широким основама; постаје предузимач, капиталист, има агенте и помо^-

нике, ризикује много мање, а богаги се све више и више. Сад ризикују за њега помоћници његови. У тамници има свагда много људи, који расипају, проигравају и пропијају све до последњег новчића, људи без заната, људи бедних и несрећиих, али одарених донекле смелошћу и одлучношћу. Таквим људма остају јога само леђа, као једини капитал; она могу још чему-год да иослуже, и ето, тај последњи капитал пропала бекрија се одлучује да пусти у обрт. Он одлази предузимачу и погоди се у њега, да му уноси ракију у тамницу; у богатога крчмара има но пеколико таквих раденика. А негде ваи тамнице постоји такав човек, — војник, грађанин, покадшто чак и девојка. — којп за новац предузимачев и извесну награду, сразмерно доста велику, купује у каквој крчи ракије, и крије је гдегод на какво усамљено местанце, куда осуђеници долазе на посао. Готово увек набављач први опроба доброту ракије, а што отпије — нечовечно допуњује водом; — ако хоћеш узми, а ако нећеш немој; та осуђе шку није ни могуће да буде велики пробирач ; и то је добро, што му још није сасвим иропао новац и што је набављена ракија; каква је даје, тек је ипак ракија. Томе се набављачу и јављају кријумчари, које му је унапред означио тамнички крчмар. Они носе са собом воловска црева. Ова се црева прво оперу, затим се напуне водом и, на тај начин, се одржавају у првобитној влажности и

растегљивости, да би временом била подобна за пуњење ракијом. Пошто црева налије ракијом, осуђеник их обмота око себе, по могућству на најскривенијим местима свога тела. Разуме се, при том се истиче сва вештина, све лоповско лукавство кријумчарево. Његова је част у неколико ангажована; он мора да превари и чувара и стражара. И он их вара: код доброга лоиова чувар, покадшто ма какав регрутић, обично ништа не опази. Разуме се, чувар се прво ироучи, па се онда узме у рачун време и место рада. Осуђеник, на пример, ако је онај што гради иећи, попне се на нећ: ко може да види, шта он тамо ради? Не може и чувар да се пење за њим. Кад се приближи тамници, узима у руку новац, петнаеот или двадесет коијека у сребру, за сваки случај, и чека на вратима каплара. Свакога осуђеника, који се враћа с рада, стражарни каплар разгледа са свију страна и опипа, и тек му онда отвара тамничка врата. Кријумчар ракије обично се нада, да ће се сгидети да га и сувише потанко опипају на понеким местима. Али покадшто ђаво каплар дође и до тих места, и напииа ракију. Онда остаје још последње средство: кријумчар, ћутећи и кришом од чувара, ћушне у руку каплареву прикривени новац у руци. Дешава се, да он после таквог маневра мирно улази у тамницу и пронесе ракију. Али понекад маневар не иође за руком, и онда нема друго, него да плати својим последњим капиталом, то јест, ле-