Policijski glasnik

ВРОЈ №

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 249

Краљеви саветници су обасути славом, кад су оборили нресуду Каласову; и они могу задобити исту славу кад би правичио судили Сирвану. Нека ми се дозволи да цитирам писмо које је упутио једном од тих судија који су осудили породицу Сирванову, а пред којим је она требала да се опет појави. Ференеј, 19. априла, 1765. године. „Госаодинв, Ја вам се не извињавам што сам узео слободу да вам пишем и ако вас не позпајем. Један јединсвен случај довео је код мепе на границу Швајцарске децу несреКнога Каласа, други случај доводи породицу Сирван осуђеиу у Кастру, према оптужби или боље према претпоставци да је учинио исти злочин за који су окривљавали и Каласа. в Отац и мати су оптужени да су удавили у бунару своју кКер из верских разлога. Срећом, таква убиства нису у ирироди човечјој, прогив Каласових нису ималп позитивних доказа, против Сирвана нема никаквих. Ја сам видео протокол, ја сам дуго испитивао ову несрећну нородицу; нстину вам кажем, госнодине, ја нисам никад видео толико невиности удружене са толико несреће. Фанатизам народа у Лангедоку против Каласових натерао је породицу Сирванову да побегне чим је била оптужена за злочин. Она сад лута без хлеба, живи само од милосрђа сграних људи. Ја се не чудим што је избегла беснило народа, али ја верујем да она има поверења у правичност вашега суда. Ако су узвици народа, сведоци занесени Фанатизмом, ужас и иоремећај мисли могли снречити Каласове да се бране и Каласа оца натерали да подлегне, неКе бити исти случај са Сирваном. Они су осуђени збот тога што су побегли. Они су осуђени а нису сами лично присуствовали и према вашем рапорту суд је пресуду потврдио. „Пример Каласов уплашио је Сирвана и спречио га да предстане суду. Треба или да изгуби своје имање за свагда, или да сам дође да се преда суду, или да моли за милост Краљевом Савету ? Ви осећате боље него ја како би бнло непријатно да два процеса такве природе буду изиесени пред Његово Величанство, и ја мислим да је много пријатније и достојније вашег узвишеног тела, да Сирвап моли за вашу заштигу. Публика ће увидети правичност судија, који су потписали смртну нресуду Каласову, јер су очи у очи на то били натерани гомилом кобних околности, а сад пак проглашују невиност Сирванову. „Ви имате пред својим очима сва акта тога процеса; да ли бих вас смео молити, господпне, да их прегледате? Ја сам сигуран да нећете наћи најмањег доказа против оца и матере. У том случају, господине, ја вас позивам да будете њихов заштптник. Да ли ћете ми дозволити и да тражим још једну милост? То је да дате та акта да читају неке судије ваше колеге. Кад бих ја био сигуран да сте их, и ви и они, осудили само због бегства, кад бих могао растерати њихов страх, ја бих послао вама пред ноге ову несрећну породицу, достојну вашег сажалења. Јер, господине, ако празноверни католици мисле да с.у протестанти способни да изврше једно такво убиство; из љубави ирема вери; протестанти верују да католици хоће да метну Њих све на точак из нобожности, и ја не могу довести породицу Сирванову ако писам сасвим сигуран да њеие судије нознају н.ену ствар и њену невиност. Ја бих имао срећу да сганем на иут новом скандалу ирид Краљевим Саветом, и да вам у исто време дам доказа мога поверења у вашу просвећеност и доброту. Опростите за овај мој корак на који ме је навело моје милосрђе према несрећнима и моје поштовање према суду и према вашој особи из моје удаљене пустиње. Имам част бити споштовањем, и т. д. Он је све ствари необичио вешто удесио да би спасао Сирвана који није више живео у беди, благодарећи својим заштитницима, док најзад, и његова праведна ствар победи ! * * * Јави се један нов процео, пет младића из Абевила, оптужени су да су једног кишовитог дана задржали шешире на глави кад је преко села пролазила литија каиуцинаца окривљени су још што су иевали рђаве песме и читали рђаве књиге, оптужени даље, само лажно, да су оборили једну дрвену икону на мосту Алевилском. Глупе варварске судије осудили су их па

мучење, да им се ишчупа језик и да их баце на ломачу. Најстарији међу њима, племић де ла Бар имао је деветнајест, најмлађи четрнајест година. Они су били из првих кућа у том месту. Де ла Бар је био син дивизијара у војсци и рођак породице д' Ормесона. Ниска љубомора и идиотски Фанатизам бискупа Аименског био је узрок његове смрти. Само двојица буду ухапшена, остали се спасоше бегством, и су^ени су без њиховог присуства. Племић да ла Бар жалио се Париском суду против пресуде суда Абевилског, али овај обузет оном свирепом заслепљеношћу нотврди иресуду већином од два гласа. Једна калуђерица, уважена сестра манастира Абевилског рођака младога де ла Бар на коленима је молила „многољубљенога" краља Луја, али овај оста без милосрђа и предаде се као и његов суд и све судије општем проклетству. Кад је Волтер читао појединости овога процеса који ириличи људождерима, он је дрхтао. Он је обузет неком врстом беснила против судија али ово беснило је ублажеио сузама изазиваше смрћу овог младог човека. Сва нежност у његовом срцу избије на површину и још једном се чује глас оца, али не глас који тражи да му се поврати дете, него, који хоће да се освети џелатима. Благодарећи њему, цео свет сазнаје ову крваву трагедију. Последње речи младога Ла Бара скупљају се, распростиру, сва их уста изговарају. Довели су га из Париза у Абевил на извршење смртне казне, у једним поштанским двоколицама, опкољеним жандамеријом, скривеног тако да изгледа као да је пошта, јер се нравда скривала, стидећи се сама себе. Кола да би скрепула са себе пажњу нису ушла кроз она врата на која се улази путем из Париза, него на супротна. Ансеник није био ни најмање збуњен иоздравио је мирно оне које је познавао. Народ из Абевнла и околине који се скупљао гомилама на путу, дрхтао је, био је запрепашћен, једва је дисао. Свакога тренутка су мислили да ће његово помиловање доћи. Са страхом су исинтивали све гласнике, надајући се да сваки од њих носи добру вест. Парод је још веровао у краљеву правичност. »У сред опште туге, говораше један очевидац, млада жртва показиваше најхладнокрвнију храброст. Његов свештеник, отац Боскије, доминиканац, нлакао је. Де Ла Бар га је журио да руча са њим; „Да узмемо мало хране, говорио је, вама је снага потребна више него мени, да би издржали онај призор који ћу ја показати. Жалостан обед је свршен, кобни тренутак се приближује. „Сад да пијемо мало каве, рече он весело, неће ми разбијаги сан." Кад су ишли на губилиште, он рече оцу Боскију: „Највише ми је жао што данас видим међу тим песрећницима оне, које сам звао својим цријатељима. Кад су дошли пред главни улазак Сент-ВилФранка где је требао јавно да призна своју кривицу, он чврсто изјави да. није вређао Бога. Није хтео да прочита оно што су му поднели; ирочитали су они у месго њега. И кад није хтео да покаже свој језик, џелати (човечнији од судија) само су га прпвидно сагорели. Кад се пео на губилиште, спаде му једна иапуча, он се сиђе да је узме п попе се понова са исгом мирноћом. Искупљени су били иет џелата за ово извршење; „Да ли си ти вешт у томе? рече оп џелату из Париза, јеси ли ти одсекао главу гроФу де Лали?« — „Ја. 1( „Ти си га промашавао; не бој се ништа ја ћу се добро држати, нећу бити дете." Оп завеза сам себи очи, кобни га ударац погоди. Његово тело бацише на ломачу. Бацише у ватру, где је горело његово тело, и неколико филозофских књига, међу њима нову свеску Речник а Филозофије. Хтели су да утерају страх ФилозоФима, надали су се чак да ће тиме заплашити старца, који се усудио како се говорило, да присвоји нрава суда. Али глас Волтеров није се пикад чуо са толико јачине. Он се одриче обзира који је имао до сада, он јавно судпје зове „убице у судској тоги.« Снажан узвик освете одјекну из средине његових степа и стиже чак до Америке да разбуди срца. Он апелује на свемоћност ФилозоФије и мисли. Д. Аламбер, тада пајчувенији и пајуваженији филозоф , постаје повереник његове туге, ои му пише 28. јула 1766 год.: „Време је да раскинемо своје окове и да не гледамо више овакве ужасе. Ја писам доспео да саслушам мшпљење адвоката;