Policijski glasnik

ВРОЈ 5

СТРЛИА 35

Заиста, с једне стране изгледа, да су неканГЊиве. По зар је могуће измислитн теже казне од тог »давања® за сажитељку, давање жене која је заволела тако силно. пламено, која је готова, живот жртвовати. Зар вам то не задише нечим давно мртвим? Преживелим времеиима, крепосним правом, када су такође „давали", веома спокојно, тптрајући се туђим животом и срцем. Од свију оделења казаматских које смо прошли, ово мало оделење, са једва десетину лицачини, без мало, најтежи утисак. Ђ е л и ј е Влажно, тежак, смрадан, несносан ваздух, но доста видно. Такав је општи утисак корсаковских појединачних ћелија. У њима се држе одвојени кривци који су иод ислеђењем, и осуђеници за казну због какве велике кривице. Ево — Авдејев. Младић с непријатним лицем и одбијајућим ногледом. Иеобично је циничан. Чини утисак уловљеног курјачића пуног злобе. Чисто изгледа, да би што већа сличност била, он непрестано стоји код нрозорчића. на вратима — гризе дрво. И одгризо је прилично. Чини се човеку да он тиме оштри зубе. Авдејеву је сада око 19 година, а у петнаестој је био већ сматран као непоправим преступник. Осуђен је на вечиту робију. Већ у 14. години учинио је он био највећи злочин: убио оца и мајку. — Зашто си их убио? — А зашто се убија? Зановац! Његов кратки живот — цео роман. Незаконити отац — ОФицир. Мати заробљена Туркиња. Његов отац се сблизио с њоме за време последњег руско турског рата, и довео је заједно с рођеним дететом, у Русију. Ни отац ни мајка нису волели несрећног малишу. Доста имућни људи, они су сасвим запустили дете. Авдејев једва уме да чита. — Зацело, да су самном људски поступали — не би их клао. 0 свом злочину Авдејев говори сиокојно, хладнокрвно, цинички. Богати новци су били — 30 хиљада. Да сам стругнуо преко границе — и ту! Но не, ударио сам пијанчити! Био сам мали глуп још! У казамату Авдејев излази из ћелије да би легао на кобилу, под шибу, —'устаје с кобиле; да би дошао у ћелију. Упорно одбија сваки рад. Пробао је да бежи, — ухватили. За време робије зарадио је 500—600 батина. И о томе говори такође спокојно , мирно и цинички. — А због чега ти не пристајеш да радиш ?

А тако! Не ћу — нити ћу. Али у будуће штаћеш? Умлатиће! — Умлатити, то не смеју. — Али боли ипак? — Да боли — боли, али треба трпети. Па зар је то боље, него радити? Свакојако боље. Измлате, — па пусте. А рад од јутра до мрака сваки дан. — А у ћелију седети, зар је пријатно. Ништа! И то је за људе!... Али то вам отворено кажем : радити нећу! Обалите. удрите, макар пребили, — радити нећу. Он чини тежак утисак. На мене је оставио упечатак „узјогуњеног кљусета". Кљусе које су много сецали и бичевали а које се зауставило и ни корака неће маћи напред, па ма како га силно тукли. У таквим случајевима, мало искуснији кочијаши пуштају кљусе да предане. И мени се чини да би добра доза бромовог калија имала. куда и камо бољег дејства на тог болесно-раздраженог с растројеним нервима, одвратног и пренесрећног момка, но шиба. У реду с њим — осуђеник Бабаев. Јерменин Ериљанске губерније. Са симпатичним лицем, на коме за време разговора сија благ умиљат осмех. Зејтинасте очи, као да су вечито превучене влагом. Меким и пријатним гласом уме он да говори тако њежно и умиљато. Код њега се осећа уметничка жица. Веома воле да црта, стално једно исто и то: генерале с прсима пупчастим као котур, на тако исто прсатим коњима. Тим његовим сликама препуни су зидови његове ћелије. За њега је најдрагоценији поклон кутија с бојама. Тада се у његовим очима блиста толико среће.... Његова је специјалност — убијање другова. У одреду новодошлих осуђеника, он прокљуви који су од новајлија с новцем, и мами их на бегство. Огшсује страхоте казамата и лакоћу бегства. Обећава набавити пас.ош и бити оданим другом. И није ни мало чудо, што новајлије верују добродушном и милом тону његова гласа, умиљатом осмеху и тако симпатичном лицу. И негде дубоко у пустој тајги он убија друга. диже новце и враћа се у казамат. Са тим новцем он после живи, проводи се, купује себи боје и црта своје омиљене генерале. Осуђеници га криве за шест убистава. Званично је окривљен за два. Потера послата за њим при последњем бегству, — бежалиј су у троје, — наишла је прво на један труп, па — на други, — и по том страшном трагу пронашла је Бабајева. Ево човек, који је »осуђен наживот". Ислеђење о њему протеже се, по сахалинском обичају, неколико година; и нај-

страшнији је за њега онај моменат, када се ислеђење заврши, и њега, преведу из усамљеног затвора у општи. Он се боји и да помисли на овај тренутак. Затвореници ће га убити. О, Боже! Како је јадан, чемеран и нрезрен тај живот којим он живи а који он ипак воли но смрт. Вечна бојазан освете, од стране осуђеника, развила је у њему уображење гонења. Нигде не излази из ћелије, отказује се и од саме шетње. Чак се боји изаћи у пратњи војника. — Јурне ко и убије. И када он то говори , трепет прелеће преко његова пребледела лица, а очи су пуне таквога страха, као да је већ издигнут над њим го нож. Такав је вероватно израз лица, код човека који лежи оборен на земљи и чека самртни удар. Он ће ио свој прплици сићи с ума од те мисли. и... то би можда било боље за њега. Боље и безумље, но то страшно знање. вечити трепет, вечити страх. Казаматски морал „Казамат«, то је — званичан назив. Незванично га осуђеници зову добродушно ироничним именом „Коба". — Но, па како живите, браћо? — Па добро, ваше високоблагородије; живи наша коба. — А то је такође ваш радник? — питате ви за кога. — Да, од наше кобе. — Назив је дошао од речи „кобила" — клупа на коју леже осуђеник када га казне шибом. Осуђеници, као што је већ познато: или се довозе морем преко Одесе, или се проводе Сибиром преко Каре. И према томе се деле на. „прекобарце® или „пексимитлије" и на „Каринце" или „Злотрпије". Назив „пексимитлија", чакјенешто мало и презрив. — Шта су они видели? Пловили и јели пексимит, чудна ми чуда! Док „Каринцима" се указује нека нарочита пошта од стране осуђеника. Путујући, они по сибирским станицама поднесу много беде и јада, због чега их и зову „злотрпијама". У сибирским „централама" (средишним казаматима) и на Кари они су свршили виши курс робијашки, школовали се као на каквој академији казаматској. Знају сва уређења, обичаје, законе. Сибирски робијаш ужива опште поштовање код Сахалинаца: у Сибиру су робијаши сложнији, имају своје закоие који су се деценијама образовали и стварали; законе чврсте и непоколебиве, тамо има другарства, а свега тога мало има на Сахалину. Но у брзо, та разлика се истире „Прекобарац® ускоро стаје у ред, с Каринцем сроди се моралом и обичајима робијаш-