Policijski glasnik

БРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

0'ГРАНА 71

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања : I. «Пре кратког времена, извеоно дице доставидо је ово среокој власти, како је један трговац, копајући иодрум у своме винограду, наишао у дубини од 2 метра иа један зид, па кад га је развалио, нашао је у љему разно бакарно посуђе, а сем тога и један лонац сребрнога новца, који није сада у течају, па све те ствари задржао за себе, а није о томе известио власт. Достављајући ово власти, дотични је тражио, да се изврши претрес стана тога трговца, па да се нађене ствари одузму, и њему да награда по закону, не одређујући ближе количину ове, нити именујући закон, по коме му ово припада. Новодом ове доставе, власт је позвала поменутога трговца, и кад му је казала да ће вршити претрес његове куће, у цељи ироналаска ископаних ствари и новца, он је признао да је то заиста нашао, само што је, вели, од новца дао трећину двоици радеиика, који су модрум копа.ш, а остало јс одмах пристао да нреда власги, па је то и учинио. Власт је и од оне двоице одузела остатак иађенога новца, и сада се све то налази код власти. Нредавајући власти нађене ствари, и трговац и она два надничара тражили су, да им се да законски део. Питање је сада, припада ли и коме што од овога сокровишта, и какво је право потказивача?" — На ово питање одговарамо: Прво имамо да изјавимо, да су овде случајно истакнута два питања. На име: шта је сокровиште , а шта опет долази у ред изгубљених ствари, јер нам изгледа, по начину престављања ствари , да власт стоји у уверењу, како је све ово што је нађено сокровиште, а то међутим, није гако. Наш грађански закон у §§. 2 49 и 2 5 0, предвиђа двојакс ископнине, на имс : ископнине ствари, које увршћује у ред нађених ствари, и расправља их по опом основу , као што је у §§ 2 42, 3, 4 и 2 45 прописано; н друго ископнине воваца, накита и других драгоценостн, што назива сокровиштем, п регулисава га на начин, прописан у §§• 251, 2 и 2 53. Како су и у овом конкретном сдучају нађене и ствари и новац, то ће се , по горњим законским наређењима, питања ова одвојено расправљати. Тако, за ствари ће се извршити сва она процедура, прописана §§. 2 42 — 245, па ако се сопотвепик ствари не нађе, оне ће се продати и новац унети у државну касу, јер су се и сопственнк имања и надничари при копању, огрешили о I. 2 40. грађ. закона те им од овога ништа не нрипада. Што ое тиче оокровишта, од њега ће се једна трећина дати потказивачу, у смислу § 2 5 2, а две трећине остају држави, пошто су и оопственик земље п надничари, као прикривачи од државе, изгубиди ираво на своје дедове. По аналогији §. 2 52, потказивачу се мора признати и '/ 3 од новца, који се добије продајом нађених отвари. II. «Као среском писару, дата су ми у рад извршења. Знајући, како судови строго мотре на испуњавање свију законоких прописа, који претходе продаји, ја сам ое поотарао, да по једној продаји све извршим, па ипак ево морам да је одређујем и по трећи нут. Изнећу овде, на какав се начии ооујећава ова продаја, и молићу уредништво да ми каже: шта треба да учиним, па да ое ова продаја један пут оконча. Дакле : Павле Павловић трговац, дужан је Јовану Јовановићу 10.000 динара и на плаћање ооуђен. За наплату овога дуга узета су у попис три дућана Павлова, и пошто је исиуњено све што треба но закону, одређена је продаја. При попису дућани су процењени 3 000 динара, те у смислу §. 47 9. грађ. суд. поступка треба нодожити 10°/ о кауције, пошто је имање у атару варошком. На дан лицитације дошао је да лицитира и Никода Стојаиовић , па положио и кауцију у 300 динара. Други су лицитанти терали ове дућане до 1 1.000 дипара, а Никола је дао 12000, па оу њему и теслимљени. Кад је протекао рок из §. 48 3. номенутог закона, нозват је купац да положи новац, али он је изјавио, да нема ни новаца, нити каква имања. После овога одговора, ја сам одредио нову нродају на штету његову, у смисду ј. 48 4. На другој продаји имање је изашло много више него на првој, и ја сам морао вратити кауцију Нико.ш, по одбитку трошкова за огласе и остало. Кад сам, по истеку рока, затражио паре од новога купца. он ми је, смејући се, рекао, како и он нема пара ни имања, него је, вели, дицитирао оа кауцијом, коју му је дао сам дужиик, како би се само отезала продаја, и поверилац натерао да знатно редуцира своје потраживање, па да буде исплаћен. «Са ових 300 дин." рече ми он „одређиваће се још десет продаја." Наравно да он ово све мени приватно каже у четири ока, а званично ве.ш да нема новаца, али ће се старати да набавп. Сад морам да одредим и трсћу продају, али ое бојим да неко не да више, пего што је на другој изашла, опет. наравно, овако у договору. са дужником, па да опет будем изигран. 8 — На ово питање одговарамо: По §. 479. грађ. суд. поот. не могу лицитирати : мадолетници, презадужени, распикуће, чиновник који врши продају, и онај , чије се имање продаје. Презадуженоме равна се сваки онај, који нема нигде иишга од имања, и за кога се сигурно зна, да издицитирану суму не може да плати, и њега не мора власт примити као лицитанта. О оваком, дакде, треба тражити одмах обавештење од солидних људи, ако извршилац продаје није лични познавалац људи п меоних прилика, па кад ое за цеког& сазна, д« је намерно дошао да изигра продају, тражити одмах и службени извештај од општинског оуда, па ако он потврди: да тај није у подожају да купи то имање, јер нема ничим да гарантује за штету, сем кауције, онда га одбити од дицитације нарочитим образдоженим решењем , како се то не би узело иооде као новод, да се продаја огласи као незаконита.

На тај начин, одузела би ое могућност појединцима, да продаје па и вдасти и повериоца изигравају, него би дицитирали људи, који би својим имањем гарантовали за штету, ма да су неки судови довели у питање ову гаранцију, јер сматрају : да је једина гаранција кауција. Ову двоицу, који су се јављали на првој и другој продаји, и ове изиграли, пошта се службено утврди да немају нигде ништа од имања, треба окривити за превару вдасти, која је предвиђена тач. 1. §. 3 59. крив. закона, у смислу расписа г. Мин. унутр. дела од 28. августа 1865 год. ШГ» 6206. Истина, може се рећи, да би ова мера била прилично строга, а и питање је, да ли ће се судови сагласити, да у овој њпховој радњи стоји дело иреваре, али ми надазимо да оно стоји, и да ће и судови , у интереоу иаштите преоуда, које они оами доноое, сузбити ова, да се благо изразимо, нечаона изигравања иоверилачких права. III. «Павле Јовановић, трговац, умро је нре неколико месеци, а за собом оставио три пунолетна сина, који су такође трговци, и заједно живе на имању. Један од њих, задужио се још за живота очева, и осуђен да пдати 1200 дин. Николи Никодићу онд. Никола је поднео судоку нреоуду овој вдасти на извршење, и сада вдаст стоји пред том незгодом, што не зпа како ће узети у нопис део дужников, иошто он није издвојен а понис ое, пре издвајања по тач. 2. §. 471. крив. суд. ност. не може да врши. Покушај вдасти, да се дужник и браћа му сами подеде, остао је безусиешан. Моли ое уредништво, да по овој ствари изводи изнети своје мишљење. — На ово пи гање одговарамо : Као што је и у самом питању поменуто, по тач. 2. §. 47 1. грађ. оуд. иостунка, заједничке ствари не могу се узети у попис, док ое део дужников не истави. Начин овога истављања, иотина, није нарочито одређен законом , али тај недоетатак законски, не може биги раздог, да вдаот откаже извршење једне преоуде. Стојећи пред дужношћу, да у року, који је законом обележен, извршн преоуду, вдаст мора да нађе пута и начина, како ће то учинити, не осгављајући то доброј вољи дужника и рођака му, јер они, много пута, могу ту поделу учинити па штету дужника. И, кад закон није нигде нарочито предвидео тај случај, онда се мора тражити, да ди се сличан сдучај регулише законом, па онда поступити по иодобију (анадогији) те законоке одредбе. У овом случају, власт има право и мора по дужности да нзостави део ооуђенога (тач. 2. 471. грађ. оуд. пост.) Сад треба да иађе само начин, како ће то учинити. Једини је, пак, начин, да се ово изоотављање иди боље рећи деоба изврши, тај, да се образује изборни суд, у омиоду §. 43 4. грађ. оуд. поот. Оп је и ииаче једино надлежан за деобу имања задругара. Како власт овде, по дужнооти, удази у ирава једне парничне стране, она има да нозове дужника и браћу му, да изберу једнога судпју,