Policijski glasnik

СТРАНА 80

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10 и 11

Ту је путнике жудно очекивала једна гомила прилика, које су се мрзнуле. То беху они јадници, који су остали без рада и који су путницима нудили за мале паре своје услуге. Већина путника прошла је покрај њих, и не гледајући их. Неки од њих су кроза зубе грдили докле су други трчали за путницима, који су једва вукли своје куфере, у нади зар да ће се ко предомислити и понудити их, да им помогну. Један од тих био је бравар Петерс. То је било први пут, али беда и очајање нагонили су га на крајности. Бити без рада! Читав роман садрже те речи, читаву панораму беде, јада, суза и муке! Петерс је преживљавао тај роман већ од девет недеља; са својом младом женом и два детета скапавао је од глади, и ма да је сваки дан, од ране зоре до мрклог мрака, јурио тамо амо, нигде ништа није могао наћи. Кад и кад, у прилици, зарадио би по који грош. У почетку ишло је још како тако; био је уштедео неколико талира, а и жена му је зарађивала ншјући. Али већ пет недеља лежала је она болна. Од тада беху беда и невоља ушли у кућу, те је све веће и веће очајање обузимало младог човека, који је једва могао да набави оно што је најпотребније. Какав ли ће Божић провести с децом! Неколико дана радио је на клизалишту, чистећи снег. Али време поиусти, те преста клизање, а са њим и рад. Већ недељу дана посећивао је он редовно железничке станице, у нади, да ношењем путничког пртљага заради који грош. Али и ту није бог зна колике вајде имао. Ио неколико возова прођу, а да јадник не заради ни једну нару. Мрзнући се и зебући стајао је он пред станицом и очекивао брзи берлински воз. Ако не дође ништа, отићи ће кући празних џепова као што је и дошао. И брзи воз стиже, али никакве вајде. Покрај њега нрођоше редом сви путници, и нико га не понуди, да што понесе. Последњи је ишао један елегантно обучен господин, носећи у руци један елегантан куфер. Петерс стаде преда њ и поче га молити ! — Дајте ми да вам ионесем тај куфер. Не траашм много! ■— Није потребно; сам ћу! рече непознати. -— Молим вас, господине. Немамрада... Моја породица... Непознати као да се нешто премишљао. Он застаде и посматраше радника пред собом. Баш покрај њих био је Фењер, те су један другог на његовој светлости могли видети. Је ли вам познат Хамбург? упита непознати. — Родио сам се у њему! рече Петерс испуњен надом. — Добро.... онда ћете ме моћи одвести у згодан хотел. Хајдете. Петерс пође да узме куфер. Непознати трже ку®ер и рече сурово: — Куфер ћу понети ја.... Ноћ је а не познајем вас.... Ви ћете ми само казивати пут.

— Нисте изабрали ни један хотел ? упита радник. — Писам. Мени је ова варош потпуно непозната. Ви ћете вал>да знати, у који би хтотел могао отсести. Нисам рад у какав сувише скуп. Волео бих, да одседнем у који хотел у близини пристаништа, где долазе и одседају капетани страних бродова и једрилица. Ја тражим, знате, једног млађег брата, који је пре неколико дана ишчезао. Држимо да је овде и да је рад да којим бродом пребегне у Америку или у Аустралију. Он истина нема никаквих хартија, али има капетана, који нису тако скрупулозни и који ће за добар новац... разумете ме већ ? — Разумем, рече вођ. Има их и таквих. — Мислите ли, да не би било тегико у пристанииггу наћи прилику? — Дакако, рече Иетерс и исприча му неколико случајева бегства, што је непознати пажлшво саслушао. Тако у разговору дођоше они до житарског трга, где је ветар снажно дувао. Наједаниут подухну јак вихор и обасу непознатог снежним прахом по лицу. Он иснусти куфер и оберучке поче трљати очи. То није трајало дуго, свега неких 20 секунада. Али и то кратко време било је довољно, па да у Петерсовој души муњевитом брзином сазре један паклен план. У њему се очас пробуди очајање и огорчење. Кроз главу ирође мисао како би му у тај мах била потребна мала сума, да би се ослободио тешке беде. Времена за премишљање није било. Журно зграби он куФер ненознатог човека и у неколшсо скокова изгуби се у једној побочној уличици. Дивљим гласом дерао се за њим покрадени странац; али не познавајући места, за треи ока изгубио је из очију бегунца. Кад се свет скупио, да му помогне било је већ доцкан. Чим је лопов видео, да је у сигурности, почео је ићи лакшим кораком. Био је збуњен а већ се иочео кајати. Никад оп још није ништа туђе узео; свакад је поштено заслуживао своју кору хлеба. Сад је одједном био прекорачио грапице поштења. Ни сам није могао појмити како је то било. Све му се чипило као какав сан. Неком чаробном моћи било га је повукло искушење; очи су му се сијале, а мозак му је просто горео. На то дело није га навела ни грамжљивост за новцем нити лоповски нагон — не, то се десило услед неког тренутног очајања, које би он био савладао, да је имао само који минут времена за размишљање. Премишљао је о томе, како би било да се тргне и врати том човеку његову својину. Али његови код куће натили су се. Пркос и гнев беху се удружили с невољом и распирали су му душу. Није памеравао ништа друго до ли да један део садржине из куфера, у коме се надао да нађе одело и рубље, заложи у ком заводу — наравно под туђим именом. Заложницу са овим осталим добиће соиственик. Тиме би био оштећен само с неколико марака — а то не би била бог зна каква несрећа. Опрезно приближи се он свом бедном стану. Мислио је да шхком пе иоказује

украђене предмете, па чак ни женн и деци. Његова кукавна жена пала би у очајање и при самој помисли на такву помоћ. Мирна и пуста је улица, у којој је он становао. Иолако ушуња се он кроз капију велике зграде и кроз двориште у кућицу, која је била позади. У малој кујни спусти он куФер, за тим прислушну на собним вратима, да ли му жена спава. Све је било мирно! Потребна оруђа била су му при руци. Као стручњаку није му било ни мало тешко, да отвори обичан ручни куфер. Дрхтавом руком расклопи га. И одиста, куфер је био пун одела и рубља. При светлости једне лојане свеће разгледао је он брижљ.иво нарче по парче, и брижљиво сиуштао крај себе на под. Гле — шта је сад било то? Одједанггут је извукао једну несразмерно тешку кесу, коју је спустио покрај других ствари и која је одавала необичан звук... Да ли то није био новац? Механички је одреши. — Као да га је неко ножем ударио иосред срца. Кеса је била пуна новаца, све самих златника. Толико новаца није видео он никад још у своме животу. Дрхтећи извуче он за тим један новчаник. У њему су биле све саме банке. У куФеру је, дакле, било читаво једно имање! Није могао одупрети се искушењу, да новац не броји. То му је мало потеже ишло од руке, јер је био и сувише узбуђен. Ту је било ни више ни мање но четрдесет и две хиљаде марака у банкама и шеснаест хиљада марака у злату. Још једном пружи ђаво своје канџе, да га понесе. Кад би то задржао, био би труло богат човек. Нико није знао, да је он тај новац украо. Он би побегао у Америку, а његова породица би дошла за њим. Многи су тако што учинили ире њега. Али та мисао занимала га је само неколико тренутака. Петерс је био пуки сиромах, али за крађу није имао талента. У својој тешкој невољи мождаби присвојио коју цркавицу, али иикад тако велику суму. Гледајући такво велико богатство, видео је какво је огромно дело учинио, Ужасно? Он је морао бити већ и сувише велики лопов, кад је могао украсти толику суму! Кад би сад неш го ухватили тај новац код њега! Отишао би на неколико година робије, његова породица би сасвим пропала. Уплашено је зверао око себе. У крупним капљама цурио му је зној с чела. Не, ни једног пакета од тог новца неће он узети. Механички све стрна он опет у ку®ер, затвори га и метну на његово место. На пољу изби један сахат по поноћи. Сад би било доцкан, али чим сване он ће ку ф ер вратити сопственику. Вероватно, да је овај отишао у хотел, који му је он препоручио. Тако ће га, мислио је, наћи и замолити га за оироштај. Радујући се што је дошао до свог куфера, он ће га можда наградити. Страхујући, да му ко куфер не украде, целе ноћи не склоии ока. Чим је пак свапуло, узе он куфер и упути се с њим