Policijski glasnik

ВРОЈ 32 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СТРАНА 247

донде, док ми не сину тренутно у памети, ова примедба коју казах. — Је лп то ове, господине судија, рече Жак Лоран, који је с осмехом слушао мишљење судчево. — Допустите ми рећи, поред свега поштовања према вама, да ваша нредпоставка не може издржати критику, а ја Ку вам доказаги да су Епископ пасторе и отац Авгеран доиста одвелп девојке Дамартове; само ме саслушајте!.... Слушам пажљиво! — Оба виновника злоупотребљавају младе девојке од пре годину или две дана. можда и више. У почетку су ти одпоси остали неопажени у пркос наглом и очигледном физичком развијању њихових жртава, али је позна зрелост у брзо наступила и знате како вели пословица : »крчаг који миого иде на извор...* — »Мора се најзад разбити! — Не, допустите ову измену: „дотле се крчаг држи под лулом , док се не напуни ! ■— Шта хоћете тим да кажете? —■ Хоћу да кажем да Клотилда од Дамарта има шеснаест година и пет месеца, а Жакелина пуних петнаест година н да је у том добу женска способна да буде мати!... Дакле, претпоставимо да су обе, или само једна од ових младих девојака, затруднеле од тих бедника. Шта имају да очекују опи!... Суд, јавно жигосаље, недогледна брука, галије! И пред таком ситуацијом оба су виновника одлучилн, ради свога спасења, да уклоне своје жртве ! — И према томе, мислите... — Обрни и окрени како било, ти људи нису имали другога начина да се спасу из погибна положаја, него да склоне младе девојке. Чујте сад доказо овоме, доказ нечувен, страховит, који ми је случај нружио, а који даје мојим иретаоставкама готово потпуну вероватноћу. Испитујући послугу, пре једнога сата, дознао сам да су њихове младе господарке већ неколико дана биле снуждене и једна собарица добаци: »можда им је позлило на путу, па су се склониле у макву милосрдну кућу!« То, међу тим, није било од Бог зна каквог значаја, пошто је девојке пратила учитељица, која би их вратила иатраг, или би бар известила породицу, него сам ја хтео да сазнам какве је природе била та невољност двеју сестара. — »Ох, господине," одговорили су ми, „има всћ осамнаест дана од како оне свакога јутра закуњају као болесне, повраћале су некакву слуз, топлу воду као при Богу трудне жене, сироте, те је за сутра сазват и консилијум од три лекара, јер домаћи лекар већ не зна шта ће!..." Бејах потпуио убеђен !... Кад су чули за намеравану консултацију која би их, ноуздано упропастила; два су се завереника одлучила на посао, и они су, а то је врхунац вештине, одвели истога дана кад су код војводкиње били на ручку. да би видели како ће то дејство ироизвести, да пазе шта ће се сне радити и, по потреби, да омету правац истрази и затуре траг. Као што сте видели Иреосвећени се умешно послужио својом улогом. Остаје ми још један и последњи оспов којим желим да вас убедим. Пре неколико

тренутака него ћу доћи да вам ове податке поређам, дотрча стари Рибуте, инспектор у кога имам највише поверења, из Пасија где сам га био послао на посматрање и донесе ми ове појединости; око једног сата јутрос Пасторе и Ангеран довезли су се на колима до капије свога манастира, па, у место да уђу унутра, они су шетали читав сат по пустој околици око њихова врта у живом разговору. Рибуте који беше легао у засенак поред зида, био је далеко од њих да их може чути. те је отпузио долагано и неопажно да им дође што ближе. Али тај покушај само у пола могаде да пзведе, јер кад су се шетачи поново вратили, Пасторе, изазван сенком, коју је иоред паркова зида сназно, приблпжи се Рубутеу који се паправи пијан. Али је он имао посла. са опасним човеком. Преосвећенп, којије иешто подозревао, нокушаваше као бајаги да га дигне, коцкарски спусти руку у џеи мога агента и смота му карту, на којој је писало занимање инспектора сигурности и да га не би убили, Рибуте не проговори ни речи, те оба човека журно одоше у свој манастир чија. се масивна врата затворише за њима. Али је мој агенат имо времена, у првом маху њихове шетње кад су поред њега наишли, да чује једну реч коЈа је сама за се, довољан доказ за оптужење. Говорио је отац Ангеран : „А ако сад будемо изненађени ? питао је он свога иретпостевљенога. — „Ту би била смрт!...® Иосле тога страшнога одговора настао је дубок тајац... оба су се човека, у осталом, удаљила у противну страну м Рибуте није више нпшта чуо. (наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учиљена су нам ова нитања . I. (( Од кад постоје наробродска друштва, наша општина наплаћује таксу на обаларину и казукаш. Против ове таксе нису се бунила друштва, све до огае године, а ове године поричу право оиштини на ову таксу, тражећи од ње, да им она каже законе, по којима јој ова такса припада. Кад се, поводом овога захтева друштава прнступидо тражењу закона, из којих извире ово право општине на наплату таксе, онда се видело, да тнх закона или у опште нема, или ми за њих незнамо. Тражили смо обавештење од оннх људи, који су били општински часници пре 3 0 — 40 годппа, али они само тврде, да су ови приходи општински и онда постојали, али по коме закону и како, нису ни они умели рећи. Тражили смо обавештеша и од надзорне власти, али је и оиа у недоумици: шта да иам каже. Да би се у опште правилно решило ово питање и заштитили општииски интереси; да бп ее, даље, друштва убедида да ово морају плаћати, моли се уредништво, да оио нзволи изнети своје мишљење по овоме. 8 — На ово питање одговарамо: Ириходи од обаларипе и казукаша, иостоје још од ирвих даиа саме појаве наше државе.

Оии су, свакако, затечени још из времена Турака, што сведочи и назив једнога од ова два прихода, а праизвор им мора бити у уговорпма закљученим са Турском и другим државама о пловидби на Дунаву. Наше законодавство о овпм приходима није ништа говорило све до 1859 год. него се одржавало затечено стање, а тада је уредбом од 30. марта ББр. 1147., први пут додирнуто. Ове уредбе нема у зборпику, а нема је ни у актима саветским, који је онда бно један од законодавних Фактора, јер је отуда извађена, те се незна тачно њена садржина, али -го, у осталом, није ни нотребно, пошто је она већ идуће годиие под 25. јуна ВБр. 1.658. замењена. Овом заменом начелно је признато право општинама, да могу од паробродских "друштава наплаћивати аренду на земљиште, где би лађа прпстајале, па наравно и таксу на обатрину н казукаш, у колико нужним постројењима станица и казуха чине овим друштвима услугу Других законских наређења по овоме није било више све до 5. јуиа 1 882 год. када је копвенцпјом о иловидбп, закљученом између Србнје и Аустро-Угарске, овај одношај ближе регулисан. Тако, по њеном чл. VIII. паробродска и остала пловидбена друштва, морају плаћати таксу за употребу извеспих јавнпх завода, као што су: витловп, ваге, казуци и друге грађевине пристанишке, магацини и т. д. или за учињене службе као што је пидотажа и т. д. Ова такса наплаћује се у тој сразмери, да се њоме за известан низ година могу покрити интерес и амортизација утрошеног капитала, као и редовно одржање ових ностројења. Све ове таксе нрипадају, наравно, оиштинама, ако су кејовн — пристаништа — и остала постројења њена својина, иначе држави ако би ово било њено, На овај начин. такоа о обаларини и казукашу, која се у извесним општинама, по одлукама ђдборским, даје под аренду, иризната је н овим уговором, који има силу закоиа. Ето тако стоји ствар са овим гаксама. II. Оуд општпне кочетинске, актом својим од 4. јула ове годнпе Бр. 75 3, пита: «Кад је први пут иросечен п направљен срески друм Орљево — Брзоход, овој је општини припала деоница од 2000 метара у атару ове општине. Како су на томе друму — на овој деоници — биле потребне и три ћунрије, на реци Чокордину, општина их је направила н онрављала све дотле, докле је ова деоница њој припадала. При новој поделн деоница, која је извршена, овој општини је дата оправка пута у атару општине брзоходске, а стара деоница ове општине уступљена је општини миријевској. По овој новој нодели, ова општина има да оправља две ћуприје, и она то врши. Како су оне три ћуирије, што су пре ирипадале овој оиштини, а сада прешле у деоницу општине мирнјевске, поквареие и пронале, то је ова општина известила оиштину миријевску и нозвала је, да ову оправку изврши. ОпШтина Миријевска одговорила је, да ову оправку неће да изврши, јер се, вели, ћуприје налазе у атару општине наше — кочетинске, па она мора оправку и да врши, а њеио је — миријевско — само да друм оправља,