Policijski glasnik

БРОЈ 4&

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 347

Ну, по жалби пуном^ћиика туженог Јевте, Касациони суд примедбама свог II. рдељења од 15—V—1896. год. № 1084. поништио је горњу пресуду Апелационог суда из ових разлога: »Кад је према интабулисаном повериоцу Кости, који се на страни находи, односно обзнане продаје, испуњен услов §. 364. грађ. суд. дост. и од њега нема никакве жалбе и кад други интабулисани иоверилац Савка, иао интересовано лице није изјавила незадовољство иротив ирвостеиене иресуде, којом је продаја утврђена то је она према њој извршна постала, онда је Апелациони суд погрешио, што је по незадовољству дужника Гат. дајући му шире значење без доказа о овлашћењу узео у заштиту права тих поверилаца по званичној дужности и без њихових протеста уништио првостепену пресуду само с тога разлога, што налази да према њима није испуњен услов §. 478. грађ. суд. пост." Усвојив ове прпмедбе Касационог суда, Апелациони суд расмотрио је понова сва акта, па је нашао, да је пресуда првост. суда из разлога у њој наведених на закону основана, тако и с тога, што поверитељка Савка није кр изјавила незадовољство на пресуду првост. суда, којом је њено право и цењено и што дужник Гат. нема ираво на жалбу у оном, што се тиче самих иоверилаца, зато је одобрио ирвостеиену иресуду. Ову — другу Апелациону пресуду одобрио је Касац. суд 2. X. 96. № 7131. * Шта има да ради суд, кад нсстану акта — тужба — сиора за иоништај продајг', казује нам ова одлука. Гаја Мар... земљод. из Лугавчине преставио је суду, да је још 2. јуна 1890 године под Л»7451. поднео суду овом тужбу противу Петра Љ. среског писара за поништај продаје његовог непокретног имања, коју је именовани Петар извршио на дан 12. октобра 1889 г. па како ]е ово предмет хитне природе, то је тражио. да се исти расправи по : закону. Првостепеии суд решењем од 2. V. 900 Л» 11578. одбио је молиоца од тражења са ових разлога: »Како се ни из акта продаје, нити пкк из ово-судских деловодних књига од 1889 и 1890 год. а по извешћу овосудског архивара на акту № 11578 не види, да је жалилац Гаја подносио ма какву тужбу на иродају свог имања, већ да је акт под № 7451 жалба на пресуду општ. суда, то суд налази, да жалба његова није ни постојала на продају његовог имања. Но, и да се узме, да је подпесена жалба тужиоца Гаје од 2. јуна 1890 год. № 7451, иа продају његовог непокретног имања, ипак је ова но §. 502 грађ. суд. постуика неблаговремена, па зато се од свога тражења има и одбити, а продаја за снажну огласити.® По жалби тужиоца Касациони суд иоништио је 13 VI. 1900 г. И 5776 горње решење првостепеног суда из ових опег разлога. »Кад тужилац Гаја тврди да је тужбу на продају његовог имања на време пре-

дао суду, но да је иста, у суду изгубљена, позивајући се за доказ тога на акта по овом спору под № 4040/91. 5936/92, 1 1727 97, то је онда суд при оцени овог питања требао да има у виду и поменута акта, на по оцени свега тога да донесе своје решење. Осим тога, суд налазећи, да је тужба и ако је предата суду од стране тужиоца Гаје према пропису §. 502. грађ. суд. пост. неблаговремена, није дао разлога у побудама свога решења, зашто налази да је поменута тужба неблаговремена, што је према §. 306. грађ. суд. пост. дужан био да учини." Нрвостепени суд усвојио је ове примедбе, па је прво изискао од тужиоца ирепис тужбе на продају нз које се види, да је тужилац са ових разлога тражио поништај. 1; Што њему није продаја саонштена. 2; Што је попис вршила општинска власт, а не полициска. 3; Што лицитанти нису полагали каУДију. Пошто је тражени Петар умно болестан, то је неспорни судија одредио њему за заступника Милана М. среског писара, коме је тужба и достављена на одговор и који је одговорио , да је продаја уредпа. По размогрењу акга ове продаје, суд је нашао: да је продаја неуредпа и поништио је са ових разлога: Што се из акта продаје не види, да је продаја жалиоцу саопштена, а то је противно §. 478». грађ. суд. поступка. Што се из списка пописа у акту № 725. види, да је попис извршила општинска, а не иолицијска власт, што је противно одредби §. 466. грађ. суд. поступка. Најзад из протокола лицитације, као јавне псправе, види се, да нико од лицитаната није полагао прописну кауцију, што је протнвно одредби §. 479. грађ. суд. поступка. Па, како стоје услови из §. 501. грађ. суд. пост. то се ова продаја, као неуредна има и уништити." Ово решење којим је поништена продаја оспажио је Касациони суд. * ■ ■ о Види одлуку под № 3413 код §. 504. (НАСТАВИЋЕ ск)

КРАДЛВЦВДЦ ЦРКАВА*) Уморан, измучен, изломљен, пробијао сам се ја кроз тајгу, са мојим во^ом, робијашем Бушаровом. Бушаров заслужује, да се о њему проговори неколико речи. У сваћи њега зову: — Каин! Ои је убио рођепог брата, ради нљачке. Убио га је у веома сличним приликама, у којима се сада ја и он налазимо: у пустој гори. Убио га због тога, што је и брат, као и ја имао новаца. Ја сам узео Буша-

*) Из Сахалииа од 13. М. Дорошевича.

рова за вођу због тога, што је он пре него што се смирио бегао много пута, и знао је сахалинску тајгу, као својих петпрстију. Мене је тај братоубица, разбојник пазио. као да сам био од стакла. Чисто као да ћу се ја сад, сав разбити у парампарче. А и било је тешко. По тундри, прораслој тајгом, једино се може човек и пробити, на, у тундри одраслом, сахалинском коњићу. Догађало се, да се морало прескакати преко јама, великих пањева и дебала која су лежала оборена. Кљусад су пажљиво прво бирала место копитом, пре пего што на њега стану, пентрала се преко жила од дрвећа, које су штрчале, спотурала се, падала, нропадала у блато до трбуха, а пара се од коња пушила. Сваког тренутка је човек морао кљусе нагајком шибати, да би се извукло или тресети. Тек што пзвуче прве ноге, а оно већ је пропало задњима. Час легнеш преко главе, час преко сапи, или се скљокаш заједио са кљусетом. — Држите се, ваше високоблагородије, само још мало! — куражи ме Бушаров, који је јахао преда мном, сада ће мо наићи на стражару. Пресекли кроз тајгу пут, поморили на том над човечанском напрезању масу народа, — а путем нити се можеш провести ни пројашити. Наместили стражаре »да чувају пут«, и ма да је пут одавио напуштен, но ипак на сваку стражару, по обичају, одређују се по два чувара робијаша. Било је већ вече, када смо се добатргали до тога пута, и до једне стражаре. У стражари је био само један стражар сгарац, други је отишао већ неколико дана има у казамат по храну. Ја се не сећам како сам се довукао до колибе, легао и заспао као мртав. Пробудио сам се у зору. Старац је клечао, и молио се Богу пред једном маленом и почађалом иконицом у углу. Премећући и грешећи очитао је »Богородице Дјево«, »Оче Наш к »Царе Небесни а , с пете на девету »Вјерују", и почео се молити својим речима: — Покрове Пресвете Богородице, номилуј нас! Вазнесење Богоматере, сети се грехова наших и заузми се! Казанска Мајко Божја, помилуј нас! Помјани Господе, рабе твоје (те и те) за упокој! Помјани Господе рабе твоје (те и те) не за упокој већ за здравље! Помјани ме Господе, када дође царство Твоје! Поклонио се дубоко, дубоко, затим се подигао и рече: — Амин! Прекрстио се још неколико пута и пође. — Удраво деда! — Здраво ваше високоблагородје ! Бушаров ме већ чекао са топлим чајником, који је он увек на иутовањима носио са собом заједно са храном, паштетом нгграсбуршком и сардинама. У дућанима колопизационог Фонда, створеним да се задовоље нотребе робијаша, насељеника и ситних чиновника, ништа не може човек добитн да купи осим штрасбуршких паштета и сардина. Тако је то паметно уређено .