Policijski glasnik

Б*>ОЈ 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 101

ним школама није довољна за правника и криминалисту, јер од ње врло мало остаје за практичне потребе и задатке у животу и раду; те, према томе, ово и овако знање Психологије није потпуно и не може да иослужи криминалисти ири његовим често врло тешким и компликованим пословима. Нарочита врста психологије , која је за правнике, јесте оудска психологија. Ова је наука веома разрађена и систематисана код културних народа на Западу. Код нас је она тако рећи још у повоју, ма да се важност њепа сваким даном све више увиђа. Ваља само бацити један летимичан и површан поглед на историски развитак Криминалне Психологије, иа да се види, оа колико се збиље и огромнога труда на овој науци радило у другом свету. Прве основе за стварање Криминалне Психологије као науке дала је Судска Психологија. Прва се развила из друге. У првој половини ирошлога столећа немачки филозоф Фолкмар положио је научне основе Судској Психологији. Његово дело је систематисано као уџбеник за правнике и криминалисте. Доцније су, на основу принципа, које је он утврдио, Мецгер и Платнер, предузели да истакну потребу и изнесу значај Криминалне Психологије. Психолошки пооматран злочинац има са свим другачи свет осећаја и мисли и представа, него што то имају други људи. Значи, дакле, да су друкчији и закони нсихолошкога делања у њима. Студије ова два научника дале су јакога подстрека криминалистици и оне су положиле основ новој науци — Криминалној Психологији. За овим се ниже читава поворка имена најпознатијих иаучника и криминалиста, који су на овом предмету са преданошћу радили. Ми се на овом месту не можемозадржаватинаисториском излагању развића Криминалне Психологије; морамо се ограничити само на то, да поменемо неколике виђене представнике, познате научнике, чија дела још и данас имају вредности за Криминалистику. На првом месту јесте НоГЉаиег, чије је најзначајније дело »Исихологија у примени на Право« и износи прве основе Криминалне Психологије. Затим иду НетгоШ: »Оспови Криминалне Психологије" (1833); РпесШсћ: „Систем Судске Психологије" (1832), \УЈ1ћгас11;: »Судска Психологија" (1852); КгаЛ Е1лп§: »Уџбеник Судске Психопаталогије« (1892); МашМеу: »Психологија и Паталогија душе"; Еотћгоко: »Човек злочинац" (1894); №ске: »0 криминалној Психологији (( ; Киге11а: »Природна историја злочинца" (1893); В1еи1ег: „Рођени злочинац (< (1896); ВеПета^пе: „Криминална Психологија« (1896) и др. На овом месту могу се, ради потпуности, поменутијош и ЕШз, талијански криминалиста Магго, Косћ, Мазсћка, Опејз! Уз! и други. Дуго времена сматрана је судска Исихологија као чисто философски предмет. Доцније је она прешла са свим у област Психијатрије и постала је чисто медецинска дис.циплина. Данас се Криминалпа Психологија, користећи се с једне стране медицином а с друге философијом , диже на степен самосталне науке и постаје неопходна за сав правнички свет, а нарочито за криминалисте. Данашња Криминална Психологија, како су је обрадили Краус, КраФт Ебинг, Модслеј, Холцендорф и Ломброзо, постала је предмет и део Криминалне Антропологије и важи као паука о мотивима злочина или — према Листу —• као изучавање о Физиолошкоме основу злочинчеве душе. Криминална Поихологија долази највише у примену при проучавању самога злочина и она није проста Психопаталогија самога злочинца. него је у исто време природна историја злочинчеве душе и његових душевних моћи и способности.

Преступ је појава која се даје, а и може објективно посматрати. За све нас постоји злочин, онако како га пооматрамо и у колико га посматрамо, онако, како нам се он открива и приказује, према средствима која допушта и даје кривични поступак. Сва та средства почивају на чулном опажању и на расуђивању, на опажањима судије и његових помоћних органа, на сведоцима, кривцима и сакривцима. Нема сумње да сва та опажања, што се чине, треба и да се одостовере. За ту сврху најпозванија је а и најиогоднија је практична, примењена Пси■хологија, која се бави анализом и проучавањем свију душевних момената што долазе у питање при утврђењу, закључивању и пресуђивању о једном преступу или злочину. Не само злочин ваља посматрати, него и злочинца, као и његов душевни свет. Међу тим врло много труда и напора треба гга да се може научно утврдити како људи виде ствари, како мисле и расућују. А у злочинцу то проучити и створити закоие несравњиво је теже. Ми на првом месту морамо да знамо како ми сами посматрамо ствари, како примамо опажања и представе; морамо, поред тога, још знати како та опажања другима долазе, како их они примају; а у првом реду како опажају, како мисле, расуђују и закључују сведоци и они, који су предмет посматрања. Ми морамо да знамо како преступници осећају, како умују и размишљају, како раоуђују и одлучују; каким су обманама и заблудама подложни; како се сећају, како памте, како душевно живе, а морају се умотрити и какве се разлике јављају у односу према добу старости, према полу, према образованости, природи икултури.. За изучавање душевног живота злочинаца и преступника мора се употребити метода, која лежи у основи сваког психолошког проматрања. Три су СФере у којима се има кретати поихолошко изучавање душевног живота преступника. 1. Створити и утврдити преглед свих појава душевног живота. 2. Наћи у душевном животу и раду узајамне односе и каузалне везе и 3. Утврдити иринципе и законе, ио којима се у преступнику развијају душевне моћи и способности. Оно. што је психолошка паука већ дала и утврдила као закон, може да послужи као основни материјал, са којим има да рачуна и Криминална Психологија. Један је исти извор за сва људска дела, за добра и зла; али није и пут, којим се она развијају. Криминалиста има да проучи суштину душе преступникове и све Форме њенога делања. То значи, да закони опште Психологије морају се нарочито иримењивати при проучавању преступника. Криминалиста има да изнађе ту разлику у развићу и делатности душевних моћи код злочинца. Криминалисга има да нађе и васпостави заједницу и узајмни узрочни однос свију психичких поступака код злочинаца и да на тај начин изнесе норме и законе по којима се развијају осећаји и ове остале поихичке радње у свету злочинаца и преступника. При проучавању злочина и злочинаца., као и при проучавању свих душевних радњи, што извиру у преступниковој души, криминалиста се не може придржавати никаквога, у философији утврђенога правца или школе. Наслањајући се на ма коју школу или правац, он би лако могао изводити погрешне закључке. Што већи број Факата и чињеница, шго детаљнија, и свеотранија посматрања дају довољно грађе за стварање принципа и закона Криминалне Психологије. Треба бити на чисто с тим да је ово поље рада: посматрање душе и свију њених нијанса, носматрање свију психичких агенаса и чињеница, душевног живота и рада код /Ф '-Ч*ч М/ 1 " ■