Policijski glasnik

ВРОЈ 14

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 117

сазнавао све шта се догађа у разним полицијским квартовима. Као награду за новости које би Лестред донео, Холмс је свакад са великом пажњом слушао и појединости догађаја. Нарочито ове вечери Лестред је говорио о времену и новинама. За тим се ућутао и пушио своју цигару. Холмс га је посматрао. — Радите ли што год особито ? — Ох, не, г. Холмсе, ништа особито. — Онда ми испричајте. Лестред се насмеја. — Дакле, г. Холмсе, не вреди одрицати да ми се нешто врзма по глави. Па ипак то је толико безначајан посао, да нисам хтео да вас узнемиравам. С друге стране опет. и ако је толико ништаван ипак је чудноват, а ја знам да ви имате вољу за све што није обично. Али, по моме мишљењу, то вишо спада у рад д-р Ватсона него у ваш. — Болест? рекох ја. — Лудило, на сваки начин. И то пе обично лудило. Не можете замислити да. у данашње време има живог створа који толико мрзи Наполеона I. да разбија све бисте његове где их год види. Холмс се завали у наслоњачу. — То не спада у мој посао, рече он. — Тачно. 'Го сам и ја казао. Али кад човек изврши пробијање, да би могао изломити бисту која није његова својина, онда то право прелази од лекара на полицију. Холмс се исправи. — Пробијање! То постаје интересантније. Испричај ми појединости. Лестред извади свој бележник. — Први случај који је пријављен десио се пре неколико дана, рече он. —• То јебилоу радњи Морза Худзона, који држи дућан за продају слика и биста у Кенигтон Род. Помоћник радње изашао је само за часак напоље, кад се зачу тресак, те похита натраг и нађе на земљи бисту Наполеонову у комадиће разбијену. ■— Истрча на улицу, и неколико пролазника рекоше му да су приметили једнога човека да је истрчао из радње, али ипак није могао никога наћи нити пак сазнати ближи опис тога ниткова. Изгледа ми да ће то бити нека врста наступног лудила, а тако је достављен случај и жандарму на линији. Сав гипс није вредео више од неколико шилинга, а цео догађај изгледа и сувише детињаст за нарочиту истрагу. —■ Други је случај мало озбиљнији и чудноватији. Догодио се синоћ. У кенигтонској улици на неколико стотина метара од радње Морза Худзона станује добро познати лекар д-р Барнико. Његов стан и канцеларија су у Кенигтоновој улици. али одељење за операцију и лечење налази му се у Лоер Брикстон Род на два километра даљине. Овај је д-р Барнико велики поштовалац Наполеонов, и његова је кућа пуна књига, слика и разних успомена на Наполеона, Пре кратког времена кугшо је две скупоцене бисте Наполеонове. Једну од њих метнуо је у

предсобље куће у Кенигтон улици, а друго на полицу у операционом одељењу у Лоер Брикстону. Јутрос је сишао из своје собе и изненадио се кад је видео да му је кућа прошле ноћи проваљена и да ништа друго није узето из куће сем бисте из предсобља. Изнета је на поље и страховито треснута о баштенски зид, тако да је нађена раздробљена у ситне нарчиће. Холмс протрља руке. — То је доиста веома необично, рече он. — Али још нисам готов. Д-р Барнико је отишао у подне у своје одељење, и можете замислити колико се изненадио кад је тамо стигао: нашао је да јс прозор преко ноћ отворен, а она друга биста била је сва у парчадима на патосу. Ниу једном случају није било никаквог трага од злочинца или лудака. Сада, г. Холмсе, имате сва Факта. »То је чудновато, да не кажем готово невероватно«, рече Холмс. »Могу ли'знати, да ли су ове две разбијене бисте у кућама д-ра Барника истоветне са оном што је разбијена у радњи Морза Худзона?® — Рађене су у истом калупу. — Сам тај Факт говори против тога, да човек који их разбија ради то из мржње противу Наполеона. Кад се узме у обзир колико стотина његових биста има у Лондону, не да се ни замислити да је пука случајност што тај бистомрзац разбија бисте једне исте врсте. Примећујем да постоји извесна метода у ексцентричним извођењима тога господина. На пример у предсобљу д-ра Барнико где шум може да пробуди породицу биста је изнета на поље пре но што је разбијена, док у одељењу за операције, где је било мање опасности да се ко год пробуди, изломљена је у комадо на месту где се и налазила. Овај случај изгледа сасвим ништаван, па ипак не смем га тако сматрати. Бићу вам веома захвалан, г. Лестреде, ако ме будете одмах извештавали шта се буде даље догађало. То што је мој пријатељ тражио догодило се много брже и много жалосније него што је он могао замислити. Ја сам се још облачио у својој спаваћој соби кад се зачу куцање на вратима и Холмс уђе држећи телеграм у руци. Он га гласно прочита: »Дођите одмах у Пит улицу бр. 131, Кенсингтон — Лестред.« — Дакле, шта има ? упитах га. »Не знам — можда и има што год. Али ми се чини да ће бити наставак приче о бисгама. У том случају наш незнани пријатељ иродужио је посао у другом делу Лондона. Ка®а је на столу Ватсоне, а кола чекају пред вратима. После пола часа стигосмо у Г1ит улицу. Бр. 131 беше у реду ониских обичних кућа, ни најмање симпатичних. Кад смо близу дошли гомиларадозналог светабеше се скупила пред кућом око ограде. Холмс звизну. — Светога ми Ђорђа, обде се догодио бар покушај убиства. Шта је то Ватсоне? Горњи део степеница сав је мокар, а доњи потпуно сув. Трагова од ногу и одвише!

Али ту смо Лестреде на месту и скоро ћемо све сазнати. Чиновник нас прими веома озбиљно и уведе нас у собу за седење, где је један неочешљан и узбуђен старац у Фланелском капуту ходао горе доле. Представигпе га као сспственпка куће — Г. Хорас Харкер из Централног Журналистичког Сиидиката. — Опет Наполеонова биста, рече Лестред. Чини ми се да сте се заинтересовали синоћ, г. Холмсе, па сам за то помислио да ће вам бити мило да присуствујете, пошто догађај постаје далеко озбиљнији. — Шта се догодило ? — Убиство. Г. Харкере, ви ћете казати овој господи тачно шта се све догодило. Човек у капуту од Фланела окрете се нама са веома меланхоличним лицем. — То је једна сасвим необична појава за мене, рече он. Ја сам толико збуњен и узнемирен да нисам у стању ни две речи као што треба написати. Да сам овде дошао као журналиста, ја бих самога себе интервјуисао и написао бих по дпа ступ гт а у свима вечерњим новинама. Сада пак, дајем веома важне исказе причајући Бог вас пита колико пута шта се све догодило, а све то нисам у стању сам да употребим. Али чуо сам за ваше име, г. Холмсе. и ако ви будете у стању да. објасните овај необичап догађај, бићу довољно награђен што ћу се потрудити да вам све испричам. Холмс седе и слушаше га. — Све изгледа да се усредсредило у Наполеонову бисту коју сам за ову собу пре шест месеци набавио. Јевтино сам је купио од Хардинг Бродерса, друга врата од Хај Стрит станице. Велики део мога журналистичког посла вршим ноћу и често пута пишем до у зору. Тако је било и данас. Седео сам у овој соби, и око три сата зачујем одоздо неке гласове. Тада изненадно, после пет минута, зачуо се ужасан узвик — најстраховитији глас г. Холмсе, који сам икад у животу чуо. Звониће у мојим ушима докле год будем жив. Седео сам смрзнут од страха за минут два. За тим зграбим жарач и пођем доле. Кад сам у ову собу ушао, нашао сам прозор широм отворен и одмах сам приметио да је биста са поли:;е однета. За што је зликовац такву ствар однео, ја нисам у стању да појмим, јер је од гипса израђена и нема никакве стварне вредности. — Можете се и сами уверити да сваки пролазник може кроз тај отворени прозор дохватити ногом степенице пред вратима само ако мало боље коракне. Било је јасно да је тако и злочинац урадио, с тога сам отишао около и отворио врата. Кад сам крочио у помрчину умало нисам пао преко мртвог тела које је ту лежало. Отрчах за свећу, и видех једног човека који ту беше заклан, а око њега велика локва крви. Лежао је на леђима са згрченим коленима, а уста му беху страшно разјапљена. Ја ћу га и у снувиђати. Само што сам имао снаге да звизнем у звиждаљку и одмах после тога морао сам