Policijski glasnik

страна 374

полиц М јски гласн М к

БРОЈ 45

села Мајура ие могу узнемиравати у уживању попаше за своју стоку, што се зове домазлук, кад он пристаје да сноси све дажбине које на његово имање долазе. То је решење одобрило начелство окр. подринског, решењем од 2. марта 1895. године Бр. 950.; решење овог одобрио је Министар уцутрашњих дела решењем од 13. марта исте године Бр. 4939. и Државни Савет решењем од 30. маја 1896. год. Бр. 1454. После ових одлука, као што се види из ожалбеног решења начелство округа подринског од 25. октобра 1904. године Бр. 2500., начелство је одобрило као правилан поступак кмета села Мајура, који је 18. маја исге године ухватио на попаши 24 комада жалитељевих свиња, отерао их у обор, и наплатио 12 динара оборине. Разлог је начелства на овакву одлуку, што је жалитељ добио право да напаса своју стоку, која му је за пољску привреду неопходно потребна, те по томе налази, да се у такву стоку рачуна само теглећа стока за рад, а не и за свиње. Државни Савет је нашао, да је овако тумачење начелства неисправно са ових разлога: 1. Жалитељ Ђорђе не може напасати само стоку, коју за трговину набавља, а може сву стоку са свога имања у Мајуру, која му је потребна за пољску привреду. А за пољску привреду потребна је не само теглећа стока, него и краве, овце. свиње и т. д. 2. Одлуком суда општине шабачке од 13. априла 1894 утврђено је, да су сви ммаоци имања у атару села Мајура <1авноправни са житељима истог села, те по томе, кад сељани села Мајура могу пуштати на испашу сву своју сгоку, не може се то спорити ни жалиоцу Ђорђу. Са наведеног, начелство је као надзорна власт по чл. 142. закона о општинама неисправно поступило, што је одобрило поступак кмета села Мајура. с тога је Државни Савет, на орнову чл. 170. закона о општинама, решио , да се ожалбено решење начелства поништи. Одлука Државног Савета од 3. октобра 1906. год. Бр. 6495. к в.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општиее зарошке, актом својим од 11. августа ове год. Бр. 742, пита: 1. »Кад два брата поделе једну земљу на два дела, као своју очевину, па доцније ову продаду обадва једном купцу, алп не у заједници него сваки за свој рачун, па одвојено и тапије потврде код општине, да ли се код Првостепеног суда могу послужити једним уверењем о натлавици, пошто је поменута земља у пописној књизи укупно заиисана, или сваки мора за себе да вади одвојено уверење? и 2. Да ли тапнја. потврђена општинском влашћу. за имање у вредности испод 100

динара, има нотпуно законске важности, или се и она мора тврдити код Првостепеног Суда. Ако би вредела потврда ошлтинског суда, да ли онда пореске власти по таквим таппјама вршити пренос нмањапо пописиој књизи »Б«? — На ово питање одговарамо: 1, Иошто дотични, о којима је реч, нису задругари а земљоделци су, те првостепени суд мора да. зна: има ли сваки од њих посебице онолико имања колико му штити § 471. грађ. суд. поступка, то сваки мора засебно и подпети уверење о томе тим пре, што су независно један од другога и извршили продају земље, без обзира на то, што је она у пописној књизи укупно записана; 2, Тапија, потврђена само општинским судом, макар и за земљу у вредности испод 100 динара, није законски доказ о својини у свима случајевима, зато треба и за таква земљншта тврдити тапију и код Првостепеног Суда. Пореске власти могу вршити пренос по књизи »В«, по тапијама потврђеним само општ. судовима, само у оним случајевима, кад продавац и купац учине о томе нарочиту представку одељоњу на начин, прописан постојећим распнсом Пореске Унраве о томе. II. Суд општине брезиповачке, актом својим од 18. августа ове год. Бр. 893. пита: »Монополски орган ухватио је једног грађанпна из ове општине у кријумчарењу дувана из бербе. Дуван је изашао тежак 6 грама. За ову кривицу кријумчар је кажњен од стране монополске управе са 150 дин. у корист монополске касе и да плати 20 дин. таксе. Кад је власт тражила извршсње ове казне, у кући осуђеног на!,ено је ово стање : да поред њега постоје још две пореске главе у задрузи; да од покретности имају само онолико, колико једној пореској глави треба за уживање по § 471. грађ. суд. пост., н. пр. свега 2 вола, кола хране за исхрану породице и стоке, земљоделског алата; 15 брава оваца и једну крмачу, а од непокретпости свега 6 67 хектара. Ирема оваквом стању ствари, да ли би требало иавршити пресуду из ове имовине, или му издати уверење да он пема имања, које би му се могло продати за наплату ове казне, и да ли такво уверење суда не би било неисправно у смислу чл. 155. зак. о монополу дувана и § 471. грађ. суд. поступка?« — На ово питање одговарамо: Из става првог чл. 156. закопа о монополу дувана, јасно се види, да покретност осуђених за кријумчарење није изузета од пописа за извргпење прссудс. Тамо се, на име вели: »ако осуј^епи не би имао аокретности или непокретности по другом ставу овога члана, од куда би му се могла наплатити казна по овом закону, казна Ке му се заменити и т. д.

Говорећи, даље, у другом ставу о непокретном имању које се може узети у попис за извршење пресуде, закон нигде не помиње покретност те је очигледно, да њу и не штити од пописа. Тако се, у осталом, мора узети и с обзиром на § 471. т. 16. ст. другог, по коме би се за ове кривице могло продати чак и непокретно имање, да није онога нарочитог ограничења у другом ставу чл. 156. зак.- о монополу дувана за непокретносги. Прсма овоме, за извршење пресуде за кријумчарење дувана, може се продавати сва непокрсгност кривчева; а од непокретности само једиа трећина од оиога, што претиче преко онога имања, које се по § 471. грађ. суд. пост. не може иродавати за дугове. На тај начин и у случају, који јс овде истакиут, требало је издвојити део покретности осуђеног па то узети у попис, јер би уверење* издато о немогућносги паплате, кад он има покретност, било неистинито. iii. Суд општине заблаћске , у срезу трнавском, актом својим од 19. августа ове год. Бр. 1459, пита: 1. Свештеник заблаћско цркве, вршио је свећење водице у судници општинској божићног поста 1903. г., даље уз велики пост и опет божићних поста 1904. и 905. год. и марта месеца ове 1906. год. За ових 6 водоосвећења он тражи да му се плати 6 динара. Суд моли. да му се објасни: да ли је свештеник вршио ова чинодејства по зваиичној дужности, кад га општински оуд није звао, и треба ли му платити награду, кад у закону стоји да бир плаћају само пореске главе, у који ред не улази општ. суд, и да ли ова награда није застарила по § 928 а грађанскога закона, све и ако би имао права на њу; и 2. Свештеник врши ове заклетвс код општинског суда: а, по чл. 108. закопа о општинама за« клиње председника и кметове; б, по чл. 4. зак. о осигурању стоке, заклиње чланове оцењивачког суда; в, по чл. 13. закона о чувању пољског имања, заклиње пољске чуваре ; г, по чл. 14. зак. о накнади штете паљевином, оштећенлг заклиње свештеник и т. д. Да лн припада свештенику каква накнада за вршење ових заклетава? — На ова питања одговарамо: 1, По чл. 5. тач. 4. закона о уређешу свештеничкога стања, свећење водице у сваком парохијском дому, у време великог посте, врше свештеници без награде. Кад свећење водице врше у друго којо доба године по нарочитом иозиву , онда им со плаћа по 1 динар (чл. 8. тач. 6. пом. закона). Према томе, кад свештенику не пропада награда за три свећења водице (за време великог поста) и за остала три није зват него је по својој доброј вољи дола-