Policijski glasnik

СТРЛНА 154

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 19

СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У ИРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (иастлвлк) А. Доказиа ореотва првог иериода, од 1801 до 1842, била оу ова: I. Заклвтва. <)д Формалистичких доказних среотава старог Сриског Кривичног Поступка заклетва оо најчешће улотребљавала као доказ и после ослобођења од 1804 године. Њомо се могао прибавити потпун доказ о вииооти или невинооти оитужеиог, иа се, према томе, овај на основу ње ооуђивао или ослобођавао. -{аклетву је по правилу полагао оптужени, после које му је тугкилац веровао. Ово потврђује један случај од 16 децембра 1811, који гласи: »Дошао суду Григорије Андрејевић из Конил.аче и Вулета из Трбушца, зворничке нахије, и прејавише Симу Николића из Ковиљаче, да је исти Сима два вола украо од горепоменуте двојице. Но Сима закле се. И тако по суду и његовој заклетви остадоше оба вола Симе Николића." 19 ) '1есто пута се опор овршавао само изјавом оптуженог да хоће да се закуне, и ако му је тужилац поверовао, онда се заклетва није ни полагала. Која ће се од странака заклети решавао је споразум, али ако се до споразума између њих није могло доћи поглавито због тога, што оу обадве странке хтеле да се закуну, го је тај спор решавао еуд и то коцком. Ко је извукао коцку, т.ај се и заклињао, што иотврђује и једна пресуда шабачког магиотрата од 7 јула 1808, која гласи: »Стојадин .Телић из Мачве тужи за кобилу да је украо Лука Гавриловић из ВаКевине зворничке наије. 'Гако код суда обадвојица хотели заклетву примити, тако бацисмо коцку, и паде коцка Луки Гавр. и њему дадосмо.« 20 ) — Ако је у ком случају било више оптужених, па би они били у блиском сроству и живели у једној кући, то је обично један, и то старешина куће, полагао заклетву, да нико од њих није учинио дело за које се оптужују. Доказ за ово налази се у једној пресуди пожаревачког магистрата од 25 јануара 1839 бр. 165, која гласи: » За то је магистрат џо овом, и кад се јо Јрван сам својевољно заклети хтео, да нико из куће његове Станину тепсију украо није, Јовану дозволио, те се заклео, да ни он ни други ко из куће његове Станину тепсију украо није и с тим су обе стране отпуштене, 8 -') а оптужен је био Јован и његов син Илија. — Заклетва је полагана у оуду нли цркви или манастиру пред старепшном и братијом манастиреком а у присуству неколико граћана. 2 ' 2 ) Нерационалиост заклетве као доказа у Кривичном Поотупку увиђала се у ово време све више и више. Најбољи доказ за то јесте, што се заклетва у свима случајевима могла употребити на последњем месту, т. ј. у оскудици сваког другог ноузданијег доказа. Кад се виност оптуженог није могла доказати ни нризнањем, ни сведоџбама сведока ни којим другим бољим доказом, тек се онда донуштала заклетва као доказно срество. Ово јасно потврђују пресуде из доцнијих 1'одина, кад се св'е више иочела увиђати непрактичиост унотребе заклетве. Тако Пародни Суд у свом извештају кнезу ,9 ) Глаиник [I од. Протокол шабач. магистрата ,№ 875; тако исто Ј6 82, 141, 165, 173, 195, 288. 274 и т. д. 20 ) Гласник II од. Протокол шабач, магистр. № 277 ; исто и Д« 278. 21 ) Ст. МаксимовиК, Суђсн.а у кнеж. Србији 123. бр. 240. 22 ) А. Јовановић, Приносди за историју старог сриског арава 35.

Милошу од 25 маја 1825 наводи, како је Петрија удова нон. Симе Алексића из Медвеђе осумњичила Даницу супругу Јована Здравковића ондашњег да јој је она украла накит, јер је она (Даница) видела, где је накит био остављен. У дал.ем извештају вели Пародни Суд, дг јој »и« самог овог нодозренија® и »без сведоцбе икакове® није могао учинити »довлетвореније«, већ јој одговорио, да или Даницу закуне или да чека док се другим доказима не пронађе кривац'. 23 ) Ово се још ооље види из пресуде пожаревачког магистрата од 5 јула 184.3 бр. 182, у којој се вели: »...но будући да оптужени при чињеном над њиме чрез пребивајући 11-дневни апс иследованиј.у никако није признао, да је наведену поару учинио, са изговором да су чарапе и нређа његова, као што о томе и примирителни суд села Лопушника, с писменим и.^вештајем својим од 20 јунија т. г. бранећи га као невииог посведочава: а тужитељ никакови други доказатељства с чим би тужбу своју противу оптуженог подкрепио. сведоке пабавити и поднети иије могао, —- то суд овај у данашњем заседанију своме рјешава: да се оптужени почем по пропионој Форми заклетву како ову иоару учинио није ноложио, без С1 !аке даље казни слооодан кући својој отпусти, и да га туЈкитељ у име тога више узнемиравати не може.« 21 ) Најзад, ово питање о доказној важности заклетве и њеној употреби решено је и законским иутем и то чл. 48 устројства окружних судова од 26 јануара 1840, који гласи: »заклетву као оветињу ваља уважавати; и зато да се само у крајњој нужди и у недоотатку или недосгаточности остали доказателотва заклетва унотреби." (збор. 1. 191). Овакво ограпичење заклетве било је знак њеног сворог потнуног укидања. То је нрећутно и учињено доказпим правилима од 1842, у којима ое о заклетви као доказу не говори. Али су судови, свакојако не разумевајући ту прећутну забрану, и даље поред ооталих доказа употребљавали и заклетву као што се види из раније наведене пресуде пожеревачког магистрата од 5 јула 1843, те је Апелациони Суд оио принуђеи и изрично да забрани употребу заклетве расписом својим од 16 оептембра 1844 бр. 1278, који гласи: »да суд у напредак ири ислеђивању кривичног предмета иипошто не усуди ое, надлежном кривцу то питање постављати: да ли он ово или оио обстојатељство са заклетвом може потврдити, или пак са истом невиност своју оправдати, а јошт мање да му допусти, да ои (кривац) тога ради поменуту заклетву и положи; но да на против кривичне предмете по пропиоу свога Устројенија и начину какав је до јако и то без заклетве уобичајен био, иолеђује, оставивши кривцу међутим нрилику, да он потворено на њега пресгуплеиије или злочинство, другим, на нослугу њему отојећим срествима, опровргава, и тако невиност своју, ако му је могуће, оправда, имајући у том случају, док се криминални иоступак не изда, прописани Попечитељством Правооудија под 11 Феб [»уара 1842 год. А№ 364 правила придржавати се,® 25 ) 2. Свод. И свод је једно од доказних срестава старог Српоког Ирава, који налазимо у иримени и у обновљеној орнској држави. Задржао је исти значај и употребл.авао се на исти иачин и код истих кривичних дела, као и у старом праву. Сви случајеви показују, да се свод употребљавао као доказ само код кривичних дела крађе стоке, што јасно доказују ови примери: »Писато пиомо магис! рату крагујевачком за коња, ко23 ) Дрјк. Арх. КдсЖ1 Канц. Народни Суд 1825 године. 21 ) Ст. МаксимовиН, Су1)ења у кнеж. Србији 1(>9 бр. 309. 25 ) Ђорђс Петровић, Речник закона, уредаба .... 210.