Policijski glasnik

ОТРАНА 338

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42

СТРУЧНИ ДЕО О КРИВИЧНОЈ ОДГОВОРНОСТИ са теоријског г^едишта, од Д-ра Бранислава ПетронијевиЋа У решењу овога питања постоје, као што рекосмо, два сасвим супротна гледишта. Детерминисте сматрају да се само за оне радње свесног субјекта мозке тврдити да су његове, које проистичу непосредно из самог бића његовог, које су израз карактера и личности субјектове. Индетерминисте на против сматрају да се за радње, које су нужни продукт карактера и личности свесног субјекта, исто тако мало може тврдити да су његове, као што се за несвесне нромене, које се дешавају у организму, а које су исто тако нужни продукт овог последњег, може тврдити да је организам за њих одговоран, из чега излази, да се само радње које нису ничим условљене, дакле слободне вољне радње свесног субјекта, могу сматрати за својсгвени продукт овог последњег, за које је он непосредно и одговоран. На ову аргументацију индетерминиста одговарају детерминист-', да, ако субјект није одговоран за радње које су нгужни продукт његовог карактера и његове личности, да он још много мање може бити одговоран за слободне вољне радње своје, ако таквих у н.ему има, јер би те радње биле продукт ансолутног случаја, а нико се не може за оно што се сасвим случајно дешава учинити одговорним. На први иоглед изгледа, да ни гледиште детерминистичко ни гледиште индетерминистичко немају право, да је с једне стране немогуће са детерминистима тврдити да је субјект одговоран за радње које су нужни продукт његовог карактера, а с друге стране да је исто тако иемогуће са индетермиииетима тврдити, да је он одговоран за радње, које су слободан продукт његов. У првом случају нужност радњи, немогућност да се радње које су се појавиле нису појавиле, чини немогуће учинити субјект за њих одговорним, у другом случају пак обрнуто, потпуно случајно јављање радњи у свесном субјекту чини немогућним сматрати те радн.е за сопствени ародукт субјекта, дакле опет је немогуће учинити га за њих одговорним. У првом случају радње су истина ооиствени ародукт субјектов, али оне су нужне, у другом случају радње су случајне али нису соаствени ародукт субјектов, а строги појам одговорности захтева очевидно, као што се из овога излагања види, да радње буду и случајне и соиствени иродукт субјектов. Ако је немогуће оба ова момента строгог појма одговорности спасти на једноме од ова два супротна и очевидно једино могућа становишта, онда се једаи од њих мора жртвов'ати и то онај који је спореднији, и онда само наотаје питање, који је од та два момента споредиији. Детерминисте признају одмах, да је на њиховом становишту момент случајности у напред искључен, и да је према томе момент сопсгвене продукције главни и једини момент по.јма одговорности, а да ее тај момент на њиховом становишту несумњиво може држати, док је то, веле они, на становишту индтерминизма немогуће. Међу тим индетерминисти тврде, да је момент случајноети главни момент у појму одговорности, да се субјект може учинити одговорним само за оне радње које није морао учинити, док је момент сопствене продукције споредан у томе појму,али, додају индетерминисте, споредан само у томе смислу што заузима у појму одговорности друго мосто, међу

тим није споредан у толикој мери да би се могао изоставити што додају даље индетерминисте, на њиховоме становишту и није ни мало нужно као што то тврде дитерминисте да је случај, пошто је баш свесни субјект оно што вољну радњу врши. Да би решили преиирку између детерминиста и индетерминиста у питању о појму одговорности, потребно је дакле пре свега решити принципијелно питање о томе, који је од два наведена момента појма одговорности примаран. Да се ово питање реши, треба поставати питање, да ли је моменат случајности у индетерминистичком појму одговорности могућан без момента сопствене продукције. [Тије потребно дуго размишљање па да се увиди, да је моменат случајноети немогућ без момента сопствене продукције, да се иојам одговорности аисолутно губи, ако нема момента сопствене продукције. Јер примедба детерминиста да одговорности на индетерминистичком становишту не може бити, пошто се случајне радње не могу сматрати као радње које потичу од свесног субјекта, била би доиста умесна, кад би те радње доиста престављале апсолугни случај, пошто промене које би у свесном субјекту наступиле апсолутно случајно и без икаквог његовог суделовања не би никако могле да се субјекту припишу, пошто оне тада не би биле његов продукт. Апсолутно случајна промена преставља промену, која не само што није условљена никаквом претходном променом, него која није условљена ни сама собом; она преставља а исолутно безрааложну промену, пошто се разлог њен не може наћи ни у каквој претходној промени нити у унутрагањој ирироди ствари на којој се збива; према томе ова последња не може се за њу никако ни учинити одговорном, пошто апсолутно случајна промена представља у ствари промену која постаје из ништа, којој у бићу нема никаких разлога. Из овога излази с апсолутном извесношћу, да моменат случајности не може бити примарни, моменат у нојму одговорности, пошто се тај моменат сам за себе узет поклапа потпуно са појмом апсолутне случајности, моменат сопствене продукције мора дакле бити аримарни моменат у појму одговорности, тако да где се тај моменат не може одржати ту ни о појму одговорности не може бити говора, тај је појам ту унаиред искључен. Пошто смо на тај начин решили принципијелно логички проблем одговорности, т. ј. утврдили да је моменат сопствене иродукције примаран у појму одговорности, сада ћемо прећи на психолошку страну појма одговорности т. ј. на питање, шта се разуме под свесним субјектом, који се чини одговорним за радње које врши. Чим у ово нитање уђемо на мах увиђамо, да се у ствари препирка између детерминиста и индетерминиста о томе, да ли се спонтане радње могу сматрати за радње, које потичу од самог свесног субјекта, не односи на један и исти објект т. ј. ова два гледишта не узимају свесни субјект у истом смислу кад му придају одн. одричу удео у спонтаним радњама. Кад детерминиста на име тврди, да се спонтане радње зато не могу оматрати за радње свесног субјекта што не потичу из саме уиутрашње природе његове, онда он под свесним субјектом не разуме исто оно што и индетерминиста, свеени субјект о коме говори детерминиста није у ствари идентичан оа свесним субјектом о коме говори индетерминиста и отуда и изгледа на, први поглед као да обојица у својим тврћењима имају подједнако право. (наставиће се)