Policijski glasnik

СТРАНА 178

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 23

На притвор ће се осудити не само сведок који уопште без оправдана разлога неће да сведочи већ и онај, који на поједина питања неКе да одговара. Ако сведок наводи какав разлог са кога неће да сведочи или да се закуне, иследник или суд је дужан да тај разлог узме у оцану, и сведока ће осудити на притвор само тада ако то није један од законских разлога. У сваком случају иследник или суд дужан је пре осуде сведоку да саопшти да је његов разлог неоснован. Ако сведок не наводи никакав разлог, онда је иследник или суд дужан претходно сведока да упозори на дужност сведочења и на последице несведочења, па ако сведок и после тога неће да сведочи или да се закуне, тек тада се има изрећи притвор. Има се узети да сведок неће да сведочи и онда, кад никакав одговор не даје, т. ј. кад просто ћути. Међутим, кад сведок изјави да не зна ништа да сведочи о ствари, или да није ништа опазио, то се има узети као сведоџба. Разуме се, ако би противно био случај, да би имали лажну сведоџбу. Наш закон није у свима случајевима одредио максимум притвора, јер га јс одредио само у случају кад га суд изриче, а није га одредио кад га иследник изриче. Како о свему овоме говори један закон (§ 100), то се има узети да ни притвор који иследник изриче не може бити дужи од притвора који суд може изрећи, т. ј. шест недеља. Колики ће баш у поједином случају бити притвор, зависи од оцене иследника или суда. Ако је притвор достигао максимум, онда се он више не може изрицати сведоку у истој кривичној ствари. Речено је, да притвор овде није казна већ принудна мера, којом се сведок принуђава на сведочење или полагање заклетве. Према томе, лритвор, као принудна мера, има престати чим сведок искаже сведоџбу пли положи заклетву. Тако исто притвор има престати и онда кад се кривично постуиање заврши, јер је у том случају отпао разлог са кога је притвор наређен. Одлука којом се изриче притвор није пресуда него решење, које је извршно. 1 ) Ако је сведок војник, па неће да сведочи или да се закуне, онда га на то има притвором принудити његова војна власт, којој се иследник или суд има с молбом да обрати. И овде закон допушта да сведок поред притвора може бити осуђен и на плаћање трошкова, који би били причињени услед одлагања главног претреса. У науци је доста спорно питање о правном карактеру притвора и новчаие казне, о којима је било речи под I. и 2. Као тачно се узима мишљење, по коме ни притвор ни новчана казна нису кривичне казне, јер су ове увек везане за кривично дело. Притвор је овде казнена аринуда (извршна принуда), којом се хоће сведок да еагна на испуњење дужности сведочења. Новчана казна је, опет, истуана казна (Огс1пип §884гаГе), на коју се сведок казни због нарушења реда у кривичном поступању. Кад би притвор и новчана казна биле праве кривичне казне (КпттаШгаСеп), онда би неодазивање на позив и несведочење морали бити преступи,

') Ногрешно је мишљење г. Д. 0. Калајџића да ово решење није извршно (Полицијски Глаоник бр. 35. од 1907.). Притвор о коме говори чл. 9. Уетава, на који се позвао г. Калајџић, нема никакве везе с пригвором из § 100 кр. п Правна природа та два притвора је различита, јер докле је онај притвор срество којим се има да обезбеди присуство обвињеног у поступку, противу кога. је отворена кривична истрага, дотле је овај притвор казнена иринуда којом се хоће од сведока да издејствује предузимање једне радње: сведочење или цолагање заклетве.

онда би се на њих имале применити све одредбе казненог законика, који се односе на преступе, као и одредбе законика о поступку. Међутим то закон није хтео што се јасно види из §§ 99. и 100. кр. п.

§ 30. Ослобођење од дужности сведочења. Правило, по коме је сваки дужан да на позив иследника или суда сведочи, немогуће је увек правилно остварити. Јер, ако се од овога правила не би допустили никакви изузетци, дошло би се у много случајева до сукоба између дужности сведочења и других оправданих интереса сведокових, о којима законодавац мора водити рачуна, Имајући у виду овај тежак положај сведока, законодавац је у интересу кривичног правосуђа, учинио изузетак од опште дужности сведочења, т. ј. ослободио је извесна лица од ове дужности. Према § 92. од дужности сведочења ослобођени су: 1. Лица, која су с окривљеним везана родбинским везама или другим нежним осећајима. Овамо долазе: брачни друг окривљеников, рођаци по крви у усходећој или нисходећој правој линији до ког било степена, а у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до трећег степена; лица која су с повређеним или окривљеним у задрузи: кум, тутор, поочнм, хранилац и храњеник повређеног, оштећеног или окривљеног. Набрајање ових лица је таксативно, што значи да се ово ослобођење не може да распростре ни на каквог рођака више. Према овоме за веренике постоји дужност сведочења. Пошто закон овде не искључује ванбрачно сроство, то се има узети да је оно изједначено с брачним. Супрузи и рођаци ло тазбини ослобођени су дужности сведочења и онда, кад брак више не постоји било услед смрти једног супруга било услед развода баака. Једно од поменутих лица може се уздржати од сведочења и онда, кад су заједно с његовим рођаком оптужена и друга лица, који нису његови рођаци. Само у случају, кад би један од оптужених нерођака био оптужен сем за још којо друго дело, сведок се не би могао ослободити сведочења. 2. Лица која с окривљеним стоје у односу повериоца и дужника. Ова лица није требало ослобођавати од дужностн сведочења, јер ако је сведок поверилац или дужник окривљеног, то не значи да је он тим односом доведен у неприлику и да треба остављати њему на вољу, хоће ли сведочити или не. 3. Лица која су с окривљеним у доказаном непријатељству. И за ова лица вреди оно исто, што је речено и за лица под 2, т. ј. ни она нису требала бити ослобођена од дужности сведочења. 4. Браниоци окривљеног о ономе, што им је окривљени као таквима у циљу одбране поверио. Дужност браниоца је таква, да је он може испунити само тако, ако му окривљеии чеото повери и своје тајне, а овај ће, опет, то учинити, ако се не боји да ће из тога произићи каква штета по њега. Сам положај, дакле, који бранилац у поступку заузима, оправдава његово ослобођење од дужности сведочења. (наотавиће се) Д-р Бож. В. Марковић.