Policijski glasnik

1Ј1ГЛ11П I 0'Ј

љак) одређује, да сведока треба најпре пустити, да сам исприча све што је њему о предмету познато. То значи, да сведоку иретходно треба поставити питаље тако, да он уопгпте сазна нредмет о коме има да сведочи, и да то њему буде повод да искаже све што о томе предмету зна. Тек после овога, ако сведок или не зна у вези да прича, или је нејасан или неразговетан, или има празнина, или противречености, иследник је дужан сведоку да поставља даља питања, којима је циљ да се ове мане и недостатци отклоне. Због нејасности и празнина може иследник одмах, чим их опази, да сведоку ностави питање; међутим ако се примети противуречност код сведока, треба га пустити да све искаже и то записати у протоко, и носле тога поставити му питање, коме је циљ отклањање те противречности. 0 томе, која и како треба постављати питања сведоку, данас законодавци не прописују одређена правила. Ово је и немогуКе учинити код многостручности случајева, јер би овако правило ометало иследника у раду. Стога, како ће пигањо иследник поставити, зависи у ирвом реду од циља, у коме ее сведок испитује, за тим од тога да ли се с друге стране сазнало да је сведоку нешто позпато а он је то изоставио рећи, као, најзад, и од самих одговора, јер се често »з одговора сведоковог види какво му питање даље треба поставити. У осталом, односно Форме и садржине питања, и овде вреде иста правила, постављена за испит обвињеног, т. ј. она морају бити јасна и опредељена, морају тећи једна из других ао природном реду догађаја, треба колико је год то могуће, да се односе само на по једну околност и да садрже само оио што је потребно. Капциозна питања се не смеју постављати, а сугестивна треба што је више могуће избегавати, јер код таквих питања суд нема довољно јемства, да ли сведок оно што је казао заснива па сопственом чулном опажању или на туђем утицају. Закон (последњи одељак §-а 107) наређује, да се од сведока тражп да наведе и извор свога знања, га^јо 8С1еп1лае, т. ј. има се питати одкуда му је познато оно што сведочи. Овако ће се питање постављати онда, кад се из сведоџбе не види како је дошао до сазнања, да ли на основу непосредног чулног опажања, или по чувењу од других, или на основу закључака до којих је он дошао. Ако сведок тврди да је извесну чињеницу опазио, за коју постоји сумња да је ову под датим приликама могао опазити, онда то треба тачно испитати постављањем нарочитих питања, а но потреби и увиђајем. Ако, опет, сведок тврди да ништа не зна о предмету, и ако то његово тврђење изгледа невероватно, дужан је иследник да испита, да ли би сведок, с обзиром на место, време као и друге прилике, морао опазити чињеницу која је у питању, да је се она одиста догодила. 1 ) 5. Често пута није довољно да сведок само изјави све што зна о предмету. за који се пита, већ је потребно и да иозна или агносцира лица и ствари које му се поднесу. Агносција се обично врши после сведочења и то у циљу, да се види, да ли је лице или ствар одиста баш она на коју се односио и исказ сведока. Агносција се може тражити и онда, кад се треба да позна један непознати нађени предмет, н. пр. леш човечији. Агносцију треба предузимати врло опрезно тако, да је извесно да је сведок познао онај предмет на који се његова сведоџба односила. Као гарантију за то, закон (§ 108) тражи, да сведок лице или ствар, пре но што му се покаже, тачно опише и да наведе нарочите знаке

') НиЦ', СоттеШаг 1 218.

разликовања, па тек после да му се лице или ствар показује ради познавања. 6. Ако се исказ сведока не слаже с исказом окривљеног, онда се као срество за отклањање тога неслагања употребљава суочење (сопГгоп1;аМоп) (§§ 109 и 153). Суочење је, према томе, срество за проналажење истине, јер се сматра, да неко, који је сам иза леђа другоме казао неистину, не може то њему рећи и у очи. Закон допушта суочење само тада, кад се искази сведока не слажу »у главним тачкама", т. ј. у околностима које су од значаја за решење кривичне ствари, као што су н. пр. битна обележја кривичног дела, докази, олакшавне и отежавне околности и др. Суочењу не треба приступити одмах чим се примети противречност између исказа два или више сведока, већ треба најпре сведока упозорити да његов исказ противречи исказу другог сведока, па ако сведок и после тога остаје при свом исказу, тек тада треба приступити суочењу. Суочење се увек врши пре заклетве. Не треба суочавати никад впше од два сведока, изузев случајеве у којима иследник или суд нађе да је и суочење више сведока уједаред неопходно потребно. Суочење се врши на тај начин, што се сведоцима, који један према другом стоје, постављају питања али тако, да се свако питање односи на по једну околност, о којој се њихови искази не слажу, тражећи од њих да се о томе изјасне. Свеједно је, који ће сведок први одговарати. Иследник или судија може тражити од сведока, који се суочавају, да више пута понове своје изјаве, док се несагласност или не отклони, или док не буде јасно да она и даље остаје. Грдње и увреде при суочењу се не смеју допустити. Иследник не треба да нагиње ниједној страни, нити да д& приметити, да он изјаву једног сведока сматра за вероватнију. 2 ) Ако се суочење врши у генералној истрази, онда се о њему има да направи нарочити протоко; ако ли се, пак, врши на главном претресу, онда оно улази у протоко претреса.. И у једном и у другом протоколу одговоре једног сведока треба писати спроћу одговора другога. Питања, која се сведоцима постављају, пишу се лреко целог табака. 7. За сваки испит иследник је дужан да начини протоко, који се пише на половини превијена табака (§ 110). У почетку протокола назначује се дан, кад је испит вршен и место где је вршен. На левој половини табака стављају се питања а на десној одговори. Питање и одговоре треба редом означавати једним истим бројем. Одговори се имају описати колико је могуће речима самог сведока, и то само оно што је од значаја. Стога треба провинцијализме и друге непознате изразе задржати и ставити у протоко. Одговоре треба писати не у трећем већ у првом лицу. Сведоку се може допустити да и сам свој исказ диктира. Свакн се испит сведоку има прочитати, па ако би он имао што приметити, то ће се на крају протокола додати, а никако се не сме брисати или прецртавати оно што је већ написано. (наставиће ое) Д-р Бож. В. Марковић.

Ј ) Дефиницију суочења види раније стр. 244. *) Ки1(, С >ттеп!;аг 223.