Policijski glasnik

СТРАНА 354

110ЛИЦИЈ СКИ ГЛА СНИК

ВРОЈ 45

сведоџбама сведока. Друго, потребно је да утробног плода нема. Ако се касније нађе телеснп плод, то нише нема овог посебног основа подозрења, али може да постоји општи основ подозрења из т. 11 § 121. В. Посебни ближи основи иодозрења за кривична дела из користољубља (§ 122 под в.). За ова кривична дела закон помиње три основа подозрења: 1. Први од ових основа иодозрења састоји се у прекомерном трошењу (т. 1 под в § 122). Кад неко троши више него што допушта његово имовно стање, онда се из тога допушта закључак, да је он до тих средстава дошао каквим злочином или преступом. Овај ће се основ узети, разуме се, онда, кад то лице није у стању да објасни откуд му средства за трошење. Ти велики трошкови морају бити чин.ени по извршеном кривичном делу из користољубља, а без значаја је то, да ли су они чињени одмах по извршеном делу или касније, јер је познато,~да се учинилац често за дуже време уздржава од трошења да би отклонио сумњу са себе. 2. Други основ подозрења састоји се у томе, што кад је неко ствари, подобне предметима извршеног кривичног дела, тајно или наподозрив вачин, или много нижом ценом од њихове праве вредности отуђивао или тражио да их отуђи, онда се из тога изводи закључак, да је тај и учинилац једног од кривичних дела из користољубља (т. 2 под в § 122). •За овај основ подозрења, иотребно је, дакле ово : прво, ствари морају личити предметима кривичног дела, т. ј. морају изгледати као те ствари. Ако би се доказало да су те ствари баш сами предмети кривичног дела, то противу продавца не би стојао овај основ подозрења већ основ из т. 8 § 121. Друго продаја или тражење продаје ти ствари мора бити учињено или тајно или на иодозрив начин, или много нижом ценом од њихове праве вредности. Кад је продаја учињена тајно или на подозрив начин, онда може бити и по правој вредности, а ако није тајно онда мора бити много испод њихове праве вредности. Како се овај основ подозрења заснива на сличности продатих ствари са предметима злочина, то треба тражити још и то, да те ствари по својој вредности или особености не одговарају ономе ко их је продао, н. пр. кад један сиромах продаје скупоцен прстен. 3. Закон је у т. 3 под в § 122 нарочито издвојио и истакао новце, који су код неког нађени или које је тај издавао, па се они према множини или каквоћи са онима који су кривичним делом одузети или присвојени, тако подударају, да се с вероватношћу мора држати да су исти. Из овога се изводи закључак, да је тај, код кога су ти новци на!)ени или ко их је издавао, до истих дошао извршењем каквог злочина или преступа из користољубља. Није потребно, да се број нађеног или издатог новца потпуно слаже с бројем новца, који је био предмет кривичног дела, јер је учинилац неке могао издати или изгубити, па да се о томе ништа не зна. § 45. Непотпуни непосредни докази као ближи основи подозрења.') Кад је било речи о подели доказа (раније § 42 под 7), видели смо да закон рачуна у основе подозрења и непосредне непотпуне доказе За разлику од правих они се зову неправи основи подозрења, јер код њих није реч о закључку из једне на другу чињеницу, већ се чињеница, чија је истинатост у '/ КИћа, Ве\уе181ећг(3 3»1—371; Нм(Д Соштеп1аг 235—256.

питању, непосредно утврђује тим непотпуним доказима. Ако је н. пр. доказано да је оптужени био на месту учињеног дела, онда ми из тога изводимо закључак да је оптужени извршио дело, међутим, ако један сведок посведочава да је опгужени извршио кривично дело, онда се његова кривица утврђује непосредно. Закон је ове непосредне доказе убројао у основе подозрења због своје непотпуности, т. ј. стога, што они сами за себе не могу даги потпуп доказ. Због овога се они још зову и основи подозрења у ширем смислу. И ако закон каже, да и непосредни непотпуни докази служе као ближи основи подозрења, ипак се они од осталих ближих основа разликују у доказној снази. Закон непотпуним непосредним доказима даје полудоказну снагу, сматра их као полудоказе, те су, према томе, јачи од осталих ближих основа подозрења. Ови су основи подозрења набројани таксативно, а не примера ради; према томе, у непотпуне непосредне доказе, по § 123, долазе само ови докази: 1. У т. 1 | 123 помиње се као основ подозрења с полудоказном снагом усмено или писмено признање, које нема све услове признања по закону за потпун доказ. Овамо нарочито долази вансудско иризнање , т. ј. признање које нпје учињено пред надлежном иследном или судском влашћу. Разуме се, да вансудско признање мора одговарати свима осталим законским захтевима, па да може послужити као основ подозрења. Као вансудско признање закон истиче хваљење, т. ј. кад се неко пред другим хвалио да је извршио кривично дело, и таквом хваљењу даје полудоказну снагу, кад се оно покаже вероватним. Ако се ово хваљење, које садржи признање, односи на околности познате само ономе који је извршио дело, онда се оно смагра нарочито вероватним. Основ подозрења може бити и оудско признање које у свему не одговара законским условима, само ако је вероватно. Вероватно Ке такво признање бити онда, кад се ни по личности онога ко признаје, ни по садржају признања, ни по другим околносгима не јавља основана сумња противу његове истинитости. 2. По т. 2 § 123 основ подозрења образује сведоџба једног сведока, која има све услове за важност једне оведоџбе по § 229, али само тако, да се ( она односи на извршење кривичног дела од извесног лица, т. ј. сведок је морао сам непосредно впдети извршење кривичног дела иједно лице означити за учиниоца. Исто тако две незаклете сведоџбе, ако одговарају свима осталим законским условима за важност сведоџбе, образују основ подозрења. Заклетва је могла изостати или стога, нгго је стварно било немогуће сведока заклети, н. пр. ако је умро, или што је правно то би било немогуће, н. пр. сведок је био испод 16 година. 3. Као основ подозрења закон у т. 3 § 123 узима и исказ повређеног или оштеКеног, којим пред смрт означава једно лице за учиниоца, а пре тога се није могло саслугаати ни заклети. Закон, дакле, потпуно изједначава исказ повређеног, н. нр. онога коме је нанета смртоносна повреда, с исказом оштећеног, н. пр. онога који је крађом претрпео штету. Изјава повређеног или оштећеног мора бити учињено аред смрт. Изјави пред смрт се даје већа доказна вредност стога, гато по правилу сваки у том тренутку говори истину и боји се лажи; тада се и покварени људи труде да буду што исправнији. Та изјава може бити или иисмена или усмена. {наставићо со) Д р Бош. В. Марковић