Policijski glasnik

ВРОЈ 48. и 49.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 391.

ои се њоме извесном лицу користило или лругоме шкодило. Суд тај, доноое )]П решење по овоме оптужењу, пијеуњему иавео разлоге, којима би носумњиво бнло утврђено, да је тапија, којом се оптужени Петар убаштинио на спорно имање, гаправљегга лажно у намери да со ње.му прибавп корист а држави српској штета нанесе, не'л јо само просто констатовао да је уви!)ајем комисије за ограничаварве шума и увиђајем полицијске власти утвр^ено по(■тојање дела прављења и употребе лажне исправе. Приликом те оцене, да ли у овој радњи оптужених има намере за прављење лажне исправе, нужно је да суд узме у оцену сва <1>акта утвр^ена ислеђењем по овоме делу, а на име: Да је актом Министарства Парбдие Привреде ТВр. 26142/902, од 8. јануара 1903. год, утврђено, да комисија за ограиичавање државних шума, која је радила па ограничавању „Сувобора 11 у 1 892. години, није обухватила спорно имање у границе државне шуме, већ да је тај простор, у коме је спормо имање, остао ван границе са оним простором, који је остао селу. као сеоска шума и испуст. Да је тек комисија за ограничавање државних шума, која је радила у 1909. годиии приликом поновпог ограничаиања државне планине Сувобора захватила спорно имање у границе државне, којој је оптужени Петар поднео ур дну пријаву тражећп, да му се призна право својине на цело спорно имање, које је обухваћено танијом. Да је спорна тапија потврђена у 1902. години, када је стање било онако, како га је сгворила комисија из 2892. годппе, а то је, да тада држава није полагала ираво својине на спорно имање; да је спорно имање, па ма и у мањем облику оптужени Петар пријавио пописпој комисији у 1884. години и од тада на њ' нлаћао порезу ; да се исто налази у државини његовој п његовмх предака од пописа а и пре овога; да је ову тапију потврдила општинска и полиц,-власт, које су биле позване да по распису Г. Мипистра Народне Привреде од новембра 1898. год. ТВр. 11999. воде по званичној лужиости рачуна, да ли се пмање, на које се неко убаштињаво, налази удаљено ва 2000 метара од државне шуме или не, и према томе да исту потврде или њено потврђење одбију; и да је на истој тапији кмет селски потписан као граничар за сеоску Јтрину. Тек кад суд узме у оцену сва нанргд поменута Факта, и кад накиадно извиди, да ли оитужсни Петар и његови а-ретци држе ово сиорно им.ање у оном обиму у тниији обележеном или у обиму који је уиисан у иоиисне књиге, моћи ће суд да потврди, да ли се оптужени паспорно имање убагптипио н&мерно лажно или је то учинио у увсрењу, да је он имао прапа на цсло пмањо обухваћепо тапијом. Ов > још с могледом и иа то, што је полид. увиђајом утвр^ено, да се како оиај део уппсан у попнсне књиге тако н впгпак, који је ушао у тапију, налази у загради.

Најзад, кад је упутствима за ограничавање држав. нгума, која је прописао Г. Министар Народне Привреде, наоснову закона о шумама, дато прапо комисијама да улазе у оцеггу нсиравностп тапија, које би бпле ноднете као доказ о својпгги у спору са државом. онда је суд гг према томе дркагг да оцегги, да ли за прављење такве исправе могу оптужени одговарати за дето прављења лажне исправе казнимо по § 147. и 111, крив. зак., док се не бгг њена важност или певажност утврдпла путем грађанског спора, како је решењем горњо —милановачког суда од 7. марта 1903. год Л» 4014, било и наређено. Првостепепи горњо-милановач. суд је усвојио ове примедбе Касационог Суда и оценив сва Факта пзложена у примедбама решењем својим од 22. октобра 1911. г. № 28194 опет све оптужене сем Димитра ставио под суд и у притвор Но по жалби оптужених и бранилаца Касационгг Суд је у I. своме одељењу' примедбама својим од 5. новембра 1911. г. № 14298 понигптио и ово репгење првостеп суда, а са разлога: „Примедбама својим од 11. октобра 1911. г. 12674. Касациони је суд препоручио суду да ггоред осталога накнадно извиди да ли оптужепи Петар и његови предци држе ово спорно имање у ономе обиму у тапији обележеном или у обиму који је уписан у попис.не књиге, јер ће тек тада моћи да утврди да ли ес је оптужени на спорно имање убаштинио намерно лажно или је то учинио у уверењу да је имао право на цело имање, које је тапијом обухваћено. Ово јогп с погледом па то, што је пблиц увиђајем утврђепо, да се како онај део уписан у пописне књиге, тако и вигиак којгг је ушао у таппју налази у заградгг. Како је првостепгни суд горњо примедбе усвојио, О". јс био дужагг да по њима у целости поступи, па да поред осталога извиди и ово напред наведено. Првостеп. горњо-милановачки суд ппје усвојио овс примедбе Касац. Суда већ је у ггротивразлозггма навео да и сад остаје при своме решењу од 22. октобра т. г. №. 28194, гг са разлога у истом гг по томе, што Касациони Суд није у горн.нм примедба.ма овојом означио на којп начпн и у чему има да се ггонова дослеђујс државггна оптужепог Петра. кад је иста нзви1)ена пред комиоијом за ограничавање шума и у оцену узета решењем Овога суда. Касацггони Суд у својој општој седници од 24. новембра 1 911. год. усвојио је прпмедбе свога одељења, а протпвразлоге првостеи. суда одбацпо. №1. Л. Р.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П 0 Т Е Р Ш Милан Шупута, из Шегеновца, ооуђеник митровичког казнепог завода у А. Угарској, иобегло је са рада, и по свој при.шци препгао у Србију.

Он је стар 3 8 година, оредњег раста, дугуљаотих здравих образа, коое, бркова и обрва

цршгх, чела виооког, очију гглавих, од оообеггих знакова има две кврге на врату. Ради лакшег проналаска износимо му слику под бр. 1015. Милан Ердељац, из Трпиље, такође ооуђеггик митровачког завода, чпју о.шку изнооимо

иод Бр. 10 5 5, побегао је оа рада и вероватно ирешао у Србију. Оп је виоок 1*65 метара, стар 1!) година, округлих белих образа, косе и бркова кестсњавих, чеда округла, очију .жућкасгих. П једап и други ооуђепи су за крађу, а нобегли су у оделу осуђеничком. Одело је првог под Бр. 379, а другог под Бр. 459. Акт Управе Митровичког Казненог Навода Бр, 101'.'.