Policijski glasnik

БРОЈ 13.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 103.

ГОДШ10 Лј 1()96, којим се тврди да пзабраин председник плаћа у својој онштшш 24*60 дин. иа име пспосредног нореза, без личности; 2., што пзабрани кмет Милија К. такође не !:лаћа довољио нореза, јер по уверењу истог пор. одолења плаћа 11-75 динара на име непосредног пореза са личпим; и 3., што јс биралиште било нсограђепо, услед чега су бирачи улазнли кад је и где ко хтсо. Трећи одсек Државног Савета иашао јо, да први павод нема вродноети. јср се из самог уверења нореске власти види, да изабрани председник плаћа и више но тнто то захтева пропис чл. 105. зак. о општннама. Навод под 2. јо бсз вредности, је[> за кмета у погледу цензуса важи проиис чл. 30. зак. о општпнама. Иајзад. навод нод 3. .јс боз доказа, а међутим заплсником се прртивно утврђује. С тогд је на основу чл. 170. закона о општпиама решној' да се жалба одбаци вао неумесна. Одлука од 17. марта 191*2. г. Л»3112. Општина је дужна накнадити Држави штету за упропашћене телеграфске и телефонске диреке и изолаторе у њеноме атару, па према томе дужна је ово унети у свој буџет као расход по тач. 2. чл. 129. закона о општинама. По наређењу Министра Грађевина, надзорна власт наредила је општини с...., да из своје касе испошљо 219.50 динара за упропашћене телеграфске диреке и остали материјал. Одбор општински, поводом овога, донео је одлуку 12. Фебруара 1912. године № 162, да се ова сума не уноси у буџет за текућу годину, пошто је ово потраживањо застарсло. Надзорна власт решењем од 22. Фебруара 1912. год. а на основу чл. 152. закона о општинама, задржала је од извршења ову одлуку с тога, пгго сс општина не може користити одредбом § 931. грађ. законика, јер овде пе може бити застарелости, пошто је ова наплата непрекидно била у раду, као што се то из односних акта види, прома че.чу општина мора с обзиром на чл. 13. зак. о телсграфу и телеФОну ову пгготу платити, па према томо има је и продвндети у буџету за ову годнну. По изјављевој жалби, III Одсек Државног Савета нашао је, да је решење надзорне власти правилпо и на закону основано. С тога је на основу чл. 170. закона о општииама рептио, да се жалба одбаци као пеумесна. Одлука од 17. марта 1812. г.' А« 3115. Јос. К. Ст.

Прече право наплате општинске калдрмине од хипотекарних поверилаца. Тужилачка страна прсдетавила је суду, да се по депозиту Д. С. пријавили за наплату својих тражбина интабулисани аовериоци , овде тужени сснаФ бакалскп и Д. Л. трг. из П., а тако исто и тужи-

лачка онштина П. за 319 дин. дужне каддрмине око продатог имања Д. С. из чијог депознта тражи ирвенствону наплату, као законом привитеговани поверилац. Тужени есиаФ и Д. Л., нису признали општини П. пречо право наплате из помеиутог депозита, пошто су они интабулисани повориоци. Првостопепи је суд иресудно био, да со тужилачка општина одбије од овог свог тражења као неумесног и недоказаног. Ну, но жалби тужилачке странс Касац. Суд, иримедбама својим од 29. априла 1911. год. Бр, 4767 поништио је прсс/ду прв. суда, са ових разлога: Неправилно је суд узоо, да општина за тражбину своју од калдрмине нема првенственог права наилато из иовца добивеиог продајом имања исиред кога јо пом. калдрму саградила, већ да из тог новца имају од њо проче право наплате интабулирани повериоци на номенутом имању; неправилно ио томе, што је утрошеном сумом за направљеиу калдрму повоћана и вредност самога нмања, поред кога је пом. калдрма направљена, а та повећана вродност садржи со н у куновној цони добивеној за. исто пмањс, пошто повсћаиа вредност пмања, направљеном поред њега калдрмом, изазива и повлачи всћу купљену цену истога, те је стога правично и у духу закона, да се та повећана вродиост протходно издвоји из добивено куповно цене за продато имањо и врати оиштини, која ју је на тај циљ и утрошнла, па тек остатак да се делп међу интабул. повериоце; јер кад би се друкче поступило поврсдило би се једио од најглавнијих правних начела: да се нико не може н праведно богатптл на штоту другога. Па с тога, и што ни дужник, ни тужени интабул. повериоци не споре тужилачкој општини у основу право на паплату овс ка.тдрмине, коју она по тач.З. § 465. гр. пост. има нрава да наплати и без прссуде, воћ јој у главномо само спорс првенство у наплати према интабул. поворпоцима, — суд јо дужан да ово право првенства у наплати оцени према напредизложеним, имајући, но § 10. грађ. зак. у виду и начела нзложена у §§ 629. и 630. гр. зак., као и то, да је законодавац и у тач. 3. § 8. стец. пост. у начолу признао право првенства наплате за подобна потражпвања државна и општинска и према иптабул. повериоцима. Првостепсни јс суд усвојио ово иримсдбс Касац. Суда, и у смислу пстих пресудио: да тужилачка општина има првоиство права наплате за своје потраживањо од калдрмиие а из депозита Д. С., од тужеппх интабул. поверилаца. Овакву је одлуку одобрио Касациони Суд, и тиме је овај интересантан спор окончан. Међутим, ми сматрамо, да ово питање нијо еасвим правилно н по закопу расправљено. Првостепени јс суд био дужан да да своје протпвразлого, те да овај продмет дефинитивно расправи Општа Ссдница Касационог Суда. Наше јо мпшљсње: да су горње примедбе Касационог Суда погрешне, јор се ослањају на претпоставкама; њима се позитивна

законска наређеша просто негирају. Јер, кад тужона страна има хппотеку на продато имање, а општина јо само лични поверилац, онда је, сасвим природно и у духу закона, да је хипотекарии поверилац прочи у наплати из. хипотекованог добра од свију личних поверилаца. И оиштииа и држава и ма која друга установа, ако хоће да се користи залогом, мора залогу и добити код суда и тск од тога дана постаје залржни поворилац. Изпетн наводи: да је имањо добило у цени, произвољни су што се види и из продајно цено; али ппак н кад би било тог повећања у цони, то но даје општнии ираво да со наплатп пре интабрлираиих поверплацл, јор нигде у закону нема прописа за такво поступањо. По таквом схватању, логично бп било да бп сваки, који бп дужнику дао новац да оправи имањо или да на имању што доправи, имао ираг.а да сс наплати иро иптабулисаннх новерилаца, јер со тиме иобољшало имање, што мођутим ио може по закону битн. То побољшање имања имало би дејства само спрам дужника, алп пнкако и спрам иитабулисаиих попорилаца, чија залога има по закону остатп непов.ређена. Исто тако сматрамо, да је иогрошан и без законског ослонца разлог суда: да општипа има права да се и боз просудо наплати за калдрмину и да је законодавац, за подобна потраживања, иризнао првенствоно право нанлате оиштинн и према интабул. повериоцима! Ј.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П О Т Е Р Е

Елек Сестрић, поигганокн чиновнмк у Цнрчу (Мађарокој), чију слику износимо, утајио

Елек Сестрић.

је једно новчано пиомо у вредности од 19.000 круна и побегао. Он је стар око 3 0 година, здеиаот, ћелав, очију плавих, у лицу пегав, зуб» покварених,