Policijski glasnik

БРОЈ 23.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 17. ЈУНА 1912.

ГОДИНА VIII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„полицијски гј1асник" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти , и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва , а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишше. за иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „полицијског гласника" не продају се. рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО БЕЛЕШКЕ ИЗ СУДСКЕ ПРПКСЕ ПО КРИВИЧНИП ДЕЛИПН КРИТИЧКО ИЗДАГА1БЕ од М. С. Ђуричића судије Каоац. Суда (нАСТАВАк) 45. Деца, која немају пуних 12 година, у времену кад су учинида кажњиво дело, неће се стављати под суд, већ ће их суд меето тога дати родитељима, да их ови казне. [0. С. 25. VIII 1911. № 10490. Види и одлуко одолења код Никзтића, § 55. к. зак.] Примедбе I 15. III 1911. № 3605, усвојене аредњом одлцком Оиште Седнице. »Прсмз § 161. кр. с. п. при решавању о ставд.ању под суд, суд има поред осталога да цени, да ли у ошпте може бити крпвичво одговорности оптужоиог лица, јор стављање под суд претпоставља да има законског основа, да со над оптуженпм лицима мож з прсдузети суђоњс, ради деФииитивнс расправе њсгове кривицо. Зато јо приликом овог решавања суд требао узети у обзир да јо опт. Драгиња, као што се види из крштеници, лице вспод 12 год., које сс према § 55. к. зак. ио може осу!)Ивати за учињено злочинство ијш преступдсње, па да суд прома томе реши: има ли места стављати је под суд кад закон искључујс суђење таквим лицима". Нааомена. У колико нам је познато иаша судска пракса овде греши у томе, што се законски пропис § 55. казн. зак. не извршује од стране суда. По њему опакву децу трсба дати родитељима, да их они казне. И ако у крив. суд. пост. нема никакве одрсдбе о томе: како ће се се ово извршити, ипак јо суд позван § 55. к. зак. да нареди да се то изврши. То би со могло учинити на два начина: а) Да со приликом спровода овакве деце оуду, упути с њима и њихов родптољ

(отац, и ако овога нема — мати). Тада би сс, мссто стављања под суд, начинио у суду протокол о томе, да дотично детс због тога, што у вромену учињеног дела није имало 12 година старости, иије стављоно иод суд за учињени деликт, већ се ио § 55. к. зак. предаје његовом родитол^у, да га он казни. Овај протокол би со у судској седници саопштио на нотпис п присутноме родитељу; или 6) Да со пише полиц. власти места, гди живи родитељ окривљенога, да му она саопшти да је суд рошио: да со његово дете, за учињони долиит, преда њему, да га казии. Ми бп претпоставили први начип, јер би ту била прилика, да се од стране суда поучи п опомено родитољ малога кривца, да у будуће о њему води бољо старање. 46. Кад се противстајање из § 93. к. зак. учини дедом, на тај начин, што се дотичном службенику нанесе телесна повреда, онда не стоји реални већ идеалии стицај (§ 68. к. зак.). [Противна одлука III 3. X 1911. год. № 12323]. X јо оптужоп зато, што је противстао општин. служптељу, кад јо овај дошао да му отера стоиу за наплату пореза, тимо што му није дао да је отера већ га је том нриликом и ударио и ианоо му лаку повреду тела. Мотиви иресуде ирвостеиеног суда. »Признањем оптужонога да нијо дао да му тужплац тсра стоку општинској судници, ради продаје због дугујуће порезе, по § 225. кр. с. пост., утврђ^но је како постојањс дола, казнимог по § 93. каз. зак., тако и кривична одговорност оитуженога. ГПто је пак оптужени том приликом тужиоцу М. манео и лаку повреду тела, суд налази да не може овде стојати као засебно доло, предвиђено одфодбом § 173. каз. зак. нити оптужени бити за исто посебно кажњен, к.ако државни тужилац то тражи, јор се под појмом противстајања разумева п физичко одуппрање, те је и ова повреда утттла у квалификацију пом. дола из § 93. казн. зак.

За доло лаке повредо, пошто исто не постоји, има се оптужени пустити испод суђења §§ 245. и 250. крив. с. пост«. Мотиви иресуде Лиелационога Суда од 11. VI '1911. № 3988, коју је и Касациони Суд оснажио. »Пресуда првост. суда по делу противстајања из § 93. к. зак. па закопу је основана. Што со тиче оптужења под II за дело лаке повредо тела, Апелациони Суд налази да је првостепони суд иогрошно узоо, да доло лаке повреде тела, г{0 ЈУ Ј е оптужени такођс нанео прив. тужиоцу, приликом извршења дела противстајања, не може сачињавати засебио дело из § 173. к. зак. Напротив, Аполациони Суд налази, да ово дело лаке повреде тола и ако се оио прома ис-казима сведока и лризнању оптуженога досило истовремено, кад и утвр^ено дело нротивстајања ио онтужењу под I, не можо улазити у квалиФикацију и сачињавати саставни доо утврђенога дела из § 93. к. зак. како јо то узото првостепеном иросудом, јер су ове две иротивправно радњо извршене од страие онтуженога сукцесивно и по особеној решоности оптуженога за сваку од њих. Према овоме оптужени со иалази у реалном стицају. § 69. к. зак.". Наиомена. Елементи су противстајања: а) сила, б) претња, в) напад делом. Да би <;е утврдило да стоји дело противстајања. мора се утврдити постојање једнога од овпх еломоната. И у првој и у другој пресуди нетачно је утврђена радња, која чини доло противстајања. Каотакварадња узото јо то, што оптужени није дао тужиоцу да гони стоку, а то значи да је он био противан томе: да прив. тужилац уђе у просторијо гди је стока била и да је отера општинп. Кад би ово било тачно, онда би пресуда Апелационог Суда била правилна. Ну, но појму дела овде није довољно само недавање, већ треба да се учини и каква активна радња: сила, претња или иапад делом *). И тако оптужени нијо овом радњом учинио дело из § 93. к. з., јер није употребио ни силу

') Тражи се активна радња, а није довод.па проста пепослупшост или ткзв. насивни отиор. О !«Наизеп, код § 113, п. 22 и 24; Ргапк код § 113, VI а).