Policijski glasnik

ВРОЈ 34.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 269.

и да га однесеш доле". Ма да врло кратко упуствоје било довољно; Анота је слична примала и раније, и био сам сигуран да ће разумети све. Анета се није дуго задржавала, до^е и донесе чутуру с вином. Њен долазак изазва расположење; сваки ју је хвалио а ја сам чекао да пође и тада грлећи је додам јој писмо. Ручали смо богато, а после тога ја предложим да ја и Сен-Шермен идемо да упознамо место и да га испитамо за дана, како би могли спремити све што треба за случај. Овај предлог је био сасвим умесан и Сен-Жермен се не зачуди, само ја сам био предложио да узмемо Фијакер, а он је сматрао за угоднијо ићи пешице. Кад смо дошли на место. које ми озмачи као најзгодније за напад, загледао сам га добро, да се не бих после проварио. Кад свршисмо упознавање Ссн Жермон речо да нам треба црни креп за покривање лица и упутисмо се у Пале-Роајал да га тамо купимо. Док је куповао ја сс направнм да ме је привила нужда и уђом у један нужник гдс сам имао довољно времена да напишом све оно што је било потребно те да полиција спречи злочин. Стално ме мотрећи, у колико је то могао, Сон-Жермен ме одведо затим у јодну радњу где пописмо неколико Флаша пива. Ваш кад смо хтели ући у његов стан опазим Аноту, сем мене нико је но би познао у новом оделу. Сигуран да ме она гледа, а пре него што ћу прескочити праг, одбацим писмо и предам се судбинн. Немогућно ми је исказати сва она страховања која су ме растрзала очекујући час поласка; стрепео сам једнако да полиција не предузме доцкан потребне мере те да се злочин изврши. Могу ли сам предузети да Сен-Жермена и његове саучеснике затворим? То би била само ироба без успеха; а ако се дело изврши и ко ми јамчи да не бих био суђен и осуђен као саучесник? Наде ми на памет да је полиција у много прилика напуштала своје органе, а у некима није ни покушавала да спречи суд да их не помеша са кривцима. Био сам у овој бризи кад ми Сен-Жермен рече да пођом са Добеном, чија су кола, одређена да приме новац, тробала чекати на углу улице. Сиђосмо; излазећи опазим опет Анету, која ми даде знак да је извршила моју поруку. У истом тренутку Дебен ме пита гдо ће бити састанак. Не знам који ми добар дух надахну тада мисао да спасом овог човека. Приметио сам био да он није сасвим рђав и да је гурнут у амбис про нуждом и рђавим саветима него ли неком наклоношћу ка злочину. Покажем му место где ће да стражари, али означим му друго а не оно које је било одређено, и кад сам нашао Сон-Жермона п Будена на углу булевара Сеи-Дени, ток беше десет и по сати, кажем им да кола неће доћи про једног сата и да сам дао знак Добену, који је остао на углу улице Фобур-Поасонијер п да ће он дотрчати на уговорени знак. Рекао сам им да кола близу места на коме ће се радити, могу иза-

зватп сумњу; налазио сам да је боље што су даље и они одобришо ту обазривост. Једанаест сати искуцаше; исписмо по чашицу ракије код »Предграђе Сен-Дени <( и упутимо се ка банкаревом стану. Буден и Сен-Жермен иђаху са лулама у устима; њихова ме хладнокрвност ужасаваше. Најзад дођосмо до ограде, коју смо тробали прескочити. Сен- Жермен ми потражи пиштоље; помислио сам у овом тренутку да ме је прозрео и да ће ме убити; дам му их и увидех да сам се био нреварио, јер он их само узе, погледа да ли су добро потпрашени и врати ми их. Пошто јо то исто учинио и са својим и са Буденовим пиштољима стаде се први пузати уз тарабу и обојица онако са лулама у зубима прескочише се у башту. Требало је ићи за њима; кад сам био на врху ограде мојо се зебње поновишо. Зар полиција није имала вромена да постави стражу ? Зар овако нећо Сен-Жермен про извршити дело ? Таква сам иитања постављао сам себи, таква је била моја сумња. Најзад, у овој страшној неизвесности решим со да сам спречим злочин па макар подлегао у неједнакој борби. У том Сен-Жормен видећи ме још на огради и узнемирујући со због мога скањерања, викну ми : силази ваздан. Таман је он то изговорио а неколико људи налетеше на њега. И он и Буденјако су се одупирали; пуцало се са обе стране, куршуми су звиждали и после борбе од неколико минута, ухватише оба разбојника. У овој борби рањени су неколико агената, а тако исто били су рањени и Сен-Жермен и његов друг, једино ја, посматралац борбе нисам имао никакву непријатност; али да бих сакрио своју улогу прућим се по земљи као да сам смртно рањен. Увише ме у један чаршав и однеше у собу у којој су већ били Будон и Сен-Жермен. Овај последњи изгледао је врло тронут мојом смрћу и морала се употребити сила да га задрже да не падне на мене пошто је веровао да сам лош. Сен-Жермен је био човек од пет стопа и осамнаест палаца, био је врло добро развијен, имао је грдну главу и мале очи, мало покривене као у ноћних тица; лице му, дубоко ископано богињама, беше врло ружно, али је ипак изгледало пријатно јор је показивало дух и живост. Разматрајући даље његове црте запазило би се да је имао нечега хијенског и курјачког, нарочито ако се погледа ширина његових вилица које су биле јако ислупчене. Сво оно што је било у инстинкту код животиња грабљивица преовлађивало јо и у овом организму; волео је страсно лов и уживао јо да види крв; друге његове страсти биле су коцка, жене и добро месо. Зато што је имао говор и држање као да је из бољег друштва, што је се изражавао лако, што је био увек добро оденут, могло би се рећи да је био од отменијих разбојника. Кад је био наклоњен нико нијо имао од њега више благости и пријатности; у сваком другом случају био јо груб и суров. До чотрдесот осмо године он је већ био извршио вишо убистава па ипак због тога није

био мање весоо друг јер се увок налазио са људима његове сорте. — Његов друг Будеи био јо много мањи растом, имао је једва пет стопа и два палца, био је јак и витак, са модрим лицем, имао је црно и врло живо око ма да врло увучепо. Био је врло диваљ, а имао јо криве ноге. Ту сам ману примећавао код многих професионалних злочинаца и код других људи који су важили као рђави. Ја се не сећам другога догађаја у животу који ми је донео вишо радости него хватање ових разбојника; сматрао сам се за сроћног што сам ослободио друштво ових двеју наказа, а тако исто уживао сам што сам спасао кочијаша Дебена, кога они беху навели. Међутим све ово што сам осећао било је релативно према моме положају који ме је стављао у прилику да будем убијен или да друго изводим на губилишто. Истина својство тајног агента чувало ми је слободу и нисам више долазио у опасности којима јо изложен један одбегли робијаш, нисам со вишо чак ни бојао, али док нисам помилован ова слобод*а била је као неко стање које се трпи, јер су ми је моје старешиие могле одузоти сваког часа. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Један општински деловођа пита: Про 15 и 20 година, грађани ово општине разграбили су општинску утрииу и озиратили је. Како је то заузимањо утрине извршено по домовима, то сада ни један неће да тужи за самовлашће, па ни сами часници, него се сви слошко старају да какогод дођу до каквих исправа о својини на ово земљиште. Тако, неки покушавају да се убаштине по томо основу, што су то имање уписали у књиге „Б*. и плаћају на исто порез, а неки, пак, по томе, што су на истом подигли воћњаке, винограде, и т. слично. Многи, опет, међусобним споровима о својини, признавајући један другом заузеће, гледају да дођу до пресуда како би им оно служиле као доказ о својини. Моли со Уредништво за упут: да ли општина може стати на пут овим покушајима појединаца, и доћи опет до своје утрине, и на који начин?". — На ово питање одговарамо: И може се и мора се стати на пут овај удурми, која прети да разграби једну општинску имовину, која јо њој потребна, али чији значај она сада не схвата. Све ово има да учини државна полицијска власт, која је позвана, да овакве појаве сузбија. Да би се она лакше кретала у овоме случају, ми ћемо овдо штампати закон, који специјално ово случајеве регулисава, а упућујемо јо и на г. распис Министра