Policijski glasnik

СТРАНА 100.

ВРОЈ 13.

магловитог децембарског вечера, где је светлоет његова Фењера једва пробијала помрчину. Пред капијом, још отвореном он скочи са мотосикла, уђе у замак и са неколико скокова попе се на први спрат. У малом салону не беше никог. Без устезања, без куцања, он уђе у Жанину собу. — Ах! ви сте ту, рече одахнувши, кад угледа Жану и доктора, који су разговарали, седећи једно крај другога. — Шта је? Има ли шта ново? рече доктор узномирен што виде овога човека, чију је хладнокрвност познавао, тако узбуђена. — Ништа, одговори он, нема ништа ново. А овде ? — Овде још мање. Тек што смо оставили г. Дорсеја. После једног прекрасног дана, ручао је са одличним апетитом. Што со тичо Жане, погледајте је, њој се већ повратила њена лепа, свежа боја, — Онда треба да отпутујете. — Да отпутујем ! То је немогуће, протествова млада девојка. — Морате, повика Лупсн, и лупи ногом са необичном жестином. Затим се одмах савлада, извини се и остаде 3—4 минута непомичан, ћутао је, Жана и доктор пазили су да га не узнемире. Најзад рече младој девојци. — Ви Кете сутра отпутовати само на једно две недеље. Одвешћу вас код оне ваше пријатељице у Версаљ, којој сте писали. Молим вас да припремите све и то још вочерас. Извостите послугу. Од своје стране доктор ћо известити г. Дорсеја и објаснити му, обазриво, да јо овај пут ноопходно потребан ради ваше сигурности. У осталом он ћо вам се иридруишти, чим му здравље дозволи. Дакле, то јо свршсиа ствар, јел'те? — Да, рече она, потпуно под утиском благог али одлучног гласа Лупенова. — У том случају, рече он, спремајте се брзо и не напуштајте никако вашу собу. — Али прим.ети млада девојка са извесном дрхтавицом... А ноћас... — Не бојте се ништа ако буде ма и најмање опасности, ја и доктор смо ту. Ваша брата отворите само на три лака ударца. Жана зазвони за собарицу. Доктор оде код г. Дорсеја, и за то време се Лупен поткрепио јелом у малом салону. — Дакле све је готово, рече Лупен после неког времона, г. Дорсеј није много протествовао. И он налази да је добро, да се Жана мало удали. М. М. Ј. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Зар да се противим пољупцу ? Пустио сам да ме одведе чак у улицу Жокле и ту се попнем на шести опрат, где затекнем.Љјиоа који ме је само по имену позн>&в»о|^.

- Тражим Хото-а, рокнем му ; нисте ли га видели ? — Не, одговори ми он и како беше легао ја се вратим и пожелимму лаку ноћ. — Е, ово је несрећа!Џабе сам се пео. Долазили су али су отишли да траже Кафона, који треба да плати пиће... Где ли сад станује он ? —■ По томе какав је он, тешко би било знати, али како он трчи засукњом сигурна сам да ће његов стан знати девојко из Плас — о — во. Пођимо молим те. — Да не мислиш да обилазим цео Париз ? доцкан је, немам времена. — Молим те, Жиле, не остављај мо, полиција ће мо одмах ухапсити. Како сам од ове услуге имао користи то нисам много ни одбијао; пођем са Емилијом из каФане у каФану: узимајући у свакој храбрости, ми смо летели месту где сам со надао допунити обавештења која су ми требала. Летоли смо; то је мало смело речено, јер Емилија добро накресана са тешком муком ићаше ногу прод ногу. Али, у колико њен корак постајаше несигурнији у толико је бивала говорљивија и тако ми издаде и најтајнијо ствари њенога новорника. Од њо сам сазнао све оно што ми је тробало о Хоту да знам и имао сам задовољство да се уверим да се писам преварио што сам мислио да је био у стању навести лопово које је хтоо да изда полицији. У један сат изјутра био сам још у истраживању са мојим вођом. Емилија је тражила Хото а а ја Кафена кад нам нека Лујза Лаблагез, коју сретосмо, речс, да је Кафен био са Емилијом Таке и да ће ноћ провести или код Бариол или код Влондено, која је тако исто примала у кућу љубавнике... — Хвала, довојко, рече Емилија Симоно Лујон, која нам је дала тако драгоцен податак. Да, Бисетр је са својом женом, Линоа и КаФен са својима, Хото са Филиситом. сваки са својом... Нитков! Или нек ми узме живот или ћу јој узети живот ;.мени је свејодно да умрем Жиле, не остављај ме; хоћу да их побијем; да, да их побвјем!.. За све врема ове праске ми ниомо престајали ићи; најзад ево нас на углу улице Арси.. „Шта ти је, Мели?..® Чух неки глас који као да долазаше из зида. Према светлоси Фењера приметимо неку жену у положају који потпуно правда ону изреку нужда закон мењ а. Та жена уста и ћриђо нам. — Па то је Мадлона! узвикну Емилија. — Ах, но говори ми, ја сам неспокојна. Јеси ли видела где КаФена? — Шта кажеш? КаФена? — Да, КаФена. — Они су код Бариол. Никад није доцкан кад има нешто да со уради; у осталом и Емилија не беше више за улицу. Уђосмо и дознадосмо да је КаФен доиста ту, али да Хото није долазио. На ту вест г-ђа Хото помисли да јој крију мужа. »Ви помажете кривца, викну она Бариоли; вратите ми мужа, матора 0 ... Не сећам се сад израза које она још наброја, али та је праска трајала ненрекидно четврт часа а потпиривана је чашицама ирошлице (ракије) која се мо-

шала са попивеним вином и разбуктавала љубомору. „Хоћеш ли један пут престати са твојом придиком? прекиде јо Вариол; твој муж! твој муж! У водоници јо; ђаво нека га носи! Зар си ми га дала на чување? Красан тије он ! Таквих имам доста... Ти мислиш он је с КаФеном ? иди па види. Попни се у собу к . Емилија није чекала да јој се два пута каже ; одо доиста да види и врати се. — Сад си ваљда задовољна? рече јој Вариол. — Тамо је само КаФен. — Нисам ли ти то казала? — Где ли је гад? ах где је? — Ако хоћеш, рекнем јој, одвешћу те тамо где је. — Ах, води ме тамо; учини ми то Жиле, молим то. — Далеко је одавде, у хотелу м Енглеска". —■ Мислиш да је тамо ? — Ја одговарам. Он ће ту провести сат два, причекаће Фелиситу док она сврши свој иосао , а одатле ићи ће да је траже у улицу Фроа-Манто. Емилија не сумњаше ни мало у ово што сам ја говорио; не држаше је више место и не остави ме на миру док нисам пристао да пођем у хотел »Енглеска к . Пут ми сс учини дуг јер сам био пратилац једне даме чијо ми од претораности померено средиште равнотеже, сметаше да и сам држим своју равнотежу ; али и поред тога пола вукући је а пола носећи стигнем с њом у улицу Сентоноре, пред врата куће у којој је мислила наћи свога драгог. Прегледасмо сва одељења; не обзирући се ни мало што узномиравамо заљубљене парове у њиховом насамо, загледали смо у сваку засебну собу, које су дуж ходника поређане у два реда. Хото не беше ту, а Фелиситиној супарници удараше било сто пута у минуту, очи јој се издвајаху из дупља, усне јој беху покривоне пеном; плакаше, викаше, била је као епилоптичар, као бесомучна; рашчупављена, бледа, лица иекако страшно згрченог и са набрекнутим вратним жилама изгледаше као они страшни анатомски предмети у којима галванска струја изазива покроте. Страшна последица љубави и ракије и љубоморе и вина! Па ипак Емилија ме не губљаше из вида; она се припијаше уз мене и заклињашо ме да је не остављам докле не нађе незахвалника, који јој је причинио толико јада. Али, она мени није могла више кориотити а било је већ доста дуго времона како је вучем, те, желећи да је се отресем, кажем јој, да ћу ићи да се тачно известим да ли је се Фелисита вратила, а то је, рекнем, лако, пошто Фелисита станује у једној кући близу. Емилија која со могла иохвалити толиким мојим услугама, сматралаје ту понуду као нов доказ моје ревности; изађем а она и не показа жељу да ме прати; и место да извршим поруку за коју сам мољон, дођем у станицу Шато-д'о, где, пошто сам се представио, замолим ше®а да је ухапси и да је држи строго одвојену. Нема сумње било ми је ненријатно, прибећи овоме свирспом средству ; после