Policijski glasnik

БРОЈ 16.

У БЕОГРАДУ, НЕДКЉА 5. МАЈА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„полицијски гласник" изј1ази једанпут, а према потреби и више пута недељно. нретплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „полицијског гласника" не продају се. рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на иредлог Министра Унутрашњих Дела, одликовати Орденом Св. Саве ТРЕЋЕГ СТЕПЕНА Петра Лешњаревића, нредседника онштнне битољске, и Орденом Св. Саве ЧЕТВРТОГ СТЕГ1ЕНА Ристу Цветковића, кмета општине битољске, и Косту Козмеску, Мехмеда ВасиФ Усеина, Методија Опевића, Јусула Алеви и Наума Грујића, одборнике оиштине битољске. Из канцеларије Министарства Унуграшњих Дела, 24. априла 1913. год. у Београду.

Указом Његовог Величанетва Краља Петра I, на предлог Мииистра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета ; решено је: Душан Ђ. Алимпић, инспекгор друге класе Антропометриско-Полициског Одељења Министарства Унутрашњих Дела, ставља ( се на расноложеп>е Врховној Команди на терет ратног кредита с правима, која му да,је указ од П.маја 1912. године. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 25. априла 1913. год. у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Мннистра Унутрашњих Дела, поставити: за шеФа Антропометриско - Полициског Одељења Министарства Унутрашњих Дела у рангу секретара друге класе Министарства Унутрашњих Дела ДобрнвојаВ. Бакића, секретара исте класе Министарства Уиутрашњих Дела, по потреби службе. Из канцеларије Министарства Унутр&шњих Дела, 25. априла 1913. год. у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Министра Унутрашњих Дела, поставити : за секретара пете класе Министарсгва Унутрашњих Дела Д-р Ђорђа В. Тодоровића, секретара исте класе Министарства Правде, по потреби службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 25. анрила 1913. год. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (паставак) Враћајући се на горње питање, ми мисдимо да удовица има право на деобу у сваком случају, то ј'ост и онда ако би она, по својој властитој и слободној вољи,

дакле ни задругом ни иначе нелринуђена, хтела задругу напустити. Најпре, може удови бити тешко или неугодно да остане у задружној кући при свем том што се са њом ту лепо и пажљиво поступа: н. пр., да би лакше сносила жалост за својим изгубљеним мужем, она мора да оде из куће у којој је сво на мужа подсећа и њену тугу подстрокава. Не може се рећи, наравно, да би овде задруга могла бити окривљена за удовичин излазак из куће задружне, али, тако исто, било би неправично нагнати удовицу да, под таквнм околностима, ту живи односно да, ако би кућу напустила, она изгуби свој ужитак. Затим, начело личне слободе, и Уставом освештано (чл. 9.), не допушта да се удова принуди да живи у задружној кући, и ако то неће. Право удове на деобу мора се признати у сваком случају бар даиас када више не постоји принцип недељивости задруга. §. 492. Грађ. Зак. поставио је правило да наследници могу, према своме нахођењу, остати у заједници или се један од другог одвојити. (»Наследницима стајаће на вољи, или поделити се, или у заједини неподељени заостати" — в. и Решење од 22. Јуна 1846. год., В. Н. 270. код тога параграФа), правило основано на мало час реченом начолу личне слободе. Истина, удова, у погледу свога ужитка, није наследник свога мужа, како ми ствар ову схватамо (в. нашу расправу: 0 аравном кара ктеру удовичког а ужитка и о његовом уиису , у збирци: Приватно Право, стр. 138., прим. З.),али, са гледишта правила у §-у 492. Грађ. Зак. Формулисанога, н она се има изједначити са наслодницима. На сваки начин да деоба удове слаби задругу, али, као што сада видесмо, законодавац претпоставља личну слободу целокупности задруге. Друго је сада питање, да ли удова дугује какву накнаду задрузи онда када ову својевољпо. као што ми то овде узимамо, напусти. На сваки начин, не може бити говора о томе да удова задрузи даје накнаду штете, по том основу што је, евенту ално, приход са дела имања задру жнога на коме удова има ужитак био ве^и од трошкова за њено издржавање у задружној кући : чим се призна да је то