Policijski glasnik

СТРАНА 156.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20.

— Ох чиме да почнем? има толико да се прича... али гдедаћу да вас о свему украгко обавестим. У почетку пошто је ступио у банку, волела сам га и све је истина што сте чули да се говори за мене. Али то је било. само у почетку, одавно сам се тргла, и ако је он још једнако имао известан утицај на мене. Ви га знате и разумећете ме. Кад је банка била опљачкана, одмах сам посумњала на њега. Била сам убеђена да је он извршио нохару, и не умем да вам објасним од куда то, али сам била убеђена. Глас му више није био исти, и с тим узбуђеним, дрхтавим гласом он ми се још једнако удварао. Била сам у његовом стану и разговарала сам се са њсговом газдарицом. Он је обично ручавао код куће. Тога дана он је ручао и по обпчају рекао газдарици да му донесе воће и каФу кад зазвони; то је и урадио али доцније него иначе. Његова је соба унутра а газдаричина с поља. Раније он је становао напред, али су то скоро променили по његовом предлогу. Сем тога морала му је обећати да ће увек држати спуштене завесе на кујнп, због »мува® како она рече. Башта његове газдарице граничила се са баштом банке. Нашла сам земље на прозору. Тим се путем вратио кад је извршио крађу. Пошто сам то констатовала, тражила сам од газдарице, да ми обећа да ником неће говорити. Она то своје обећање иије одржала, и отуда је то вече настала узбуна. У томе међувремену ја сам писала Диду, да знам све и да нећу да га вндим, зато сам му предложила, да у иисму које има да остави на раније уобичајеном месту, означи где је сакрио новац, па да неће нико дознати, да је он кривац. Одговорио ми је писмом које сте ви донели у тенис клубу. Тражио је да дођем у 10 сатп на обалу па ће ми рећи где је. У одређено време одем. Одговори ми да је новац скривен у стенама код »КвишиФа С( , и-изјави да ће он побећи на »Фосон«, и понуди ме да ме одвезе до тог места, и тамо искрцају, тако да ћу моћн узети новац. Уверавао ме је да је понео само златну монету, а за акције и друге хартије од вредности, оставио је пошто се бојао да га не ухвате.

А оцу су баш требале акције које су престављале девет десетина украдене суме. Луда сам била што сам му веровала, требала сам га одмах проказати. Али сад сам довољно кажњена, и никад ми моји неће опростити. Они су упропашћени а ја сам овде. Она се срунш на столицу. 'Дид изненадно уђе и погледа ме нервозно, Није ми рекао ни речи што сам разговарао са госпођицом Ланзон, него залупн вратима и оде. Отпочнемо опет разговор и она ми исприча, да је отимач имао дрскости да јој каже како ће је узети за жену — из — захвалности — кад се врата нонова отворише. Дид уђе и из једног ормана узе без речн пушку и опет пође вратима. — Шта ће впм пушка ? узвикну застратпено госпођица Енида Ланзон. Он застаде на прагу и рече иронично. — Обилази око нас чудпа нека тица, други неки „Фосон" па. ћу да је гађам. Свиреп као обично, рече млада девојка, кад се напоље зачуше неколико пуцња. Хтео сам да изиђем али врата су била закључана у том тренутку кад сам се враћао, просвира један куршум кроз прозор кабине нрође преко главе госпођице Ланзоп и ударио би ме посред главе да сам само један минут остао на месту, на коме сам толико времена седео. •— Какав подлац узвикну Енида. У том одјекну још један пуцањ. — Ово је лов на нас, узвикнем, лезите на патос госпођпце, лезите. Обоје полегасмо на земљу. Сад смо могли већ јасио чути како нас зову. Али је Дид одговарао само својом рапортирком. По једној иагло испаљеној серији револверских метака (то мора битн да је пуцао капетан) закључио сам да су гониоцн сасвим близу. Значи да су их гонили већ сатима и сад сам тек разумео зашто су нас оставили да разговарамо на миру. Нисам могао усгати да се уверим о стању ствари, јер моја храбра другарииа, пе би хтела да остане ако би се ја подигао. Њене плаве очи добацивале су ми поглед који би могао и самртI ника на издисају охрабрити.

Паљба се и с једне и с друге стране настави с највећом жестином, Затим чусмо како нешто паде па под, и све се утиша. — Није Дид, рекох, то је она људескара канетан, камо лепе среће да је он. У том моменту зашкригш брава и Дид се појави са скрштеним рукама, посматрао нас је. Мора бити да наш изглед није био ни мало духовит, јер се Дид у нркос тешкој ситуацији није могао уздржати да се не насмеје. — јУстаните, рече, борба је свршена. Уастон је погинуо. Изјавио сам да се предајем. Овог ће момента прећп ваш отац на наш брод, госпођице Емида. — Мој отац? — Да, рече Дид. Гонио нас је другим бродом и стигао. На њему је ваш отац са полицијом. Само још једну реч пре него што јурну овамо. Било је време кад сте хтели добровољно да ми се баците у наручја. Мис Енида, ја сам изгубљен, хоћете ли сад. Он рашири руке са једним погледом који је једновремено кмао нечег ироничног и узвишеног. Тада опазисмо да му из грудп, које је дотле покрио рукама, тече млаз загасите крви. Пре него што сам му могао да приђем, иаде и непусти пи гласа. Дид је умро, Уастон на издисају. На другом броду ^ва су полицајца била тешко рањена. Приближавали смо се мелбрунском нристанишгу. Поноћ је била превалила кад смо угледали светлост пристаништа. Био сам са директором банке на палуби. Кћи му је била доле али је он једнако мислио на њу. Банчин је новац спашен али моје благо моја кћн, говорио је он. Знате какав је свет, после овог скандала остаће вечита мрља на њеном имену, — Чак кад би и било тачно што кажете, одговорих, неби било задуго време. Нисмо вам хтелирећи док се не искрцасмо, али ћу вам сад рећи, ако немате ништа против, чим ступимо на копно бићемо ја и ваша кћи верени. м. №1. Ј.