Policijski glasnik

БРОЈ 24.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 7. ЈУЛА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ, А ПРЕМА ПОТРЕБИ И ВИШЕ ПУТА НЕДЕЉНО. ПРЕТПЛАТА СЕ ПОЛАЖЕ У НАПРЕД, И ТО НАЈМАЊЕ ЗА ПОЛА ГОДИНЕ, КОД СВИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ ВЛАСТИ, И ИЗНОСИ: 20 ДИНАРА НА ГОДИНУ ЗА ДРЖАВНА И ОПШТИНСКА НАДЛЕШТВА, А ЗА СВЕ ДРУГЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ У ОПШТЕ 12 ДИНАРА ГОДИШЊЕ. ИНОСТРАНСТВО : ГОДИШЊЕ 24, ПОЛУГОДИШЊЕ 12 ДИНАРА У ЗЛАТУ. ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ „ПОЛИЦИЈСКОГ ГЛАСНИКА" НЕ ПРОДАЈУ СЕ. РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОННКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАК) 11о једном мишљсњу ово питање треба регаити у корист задруге, и рећи, дакле, да, када се примењују изузетни прописи о наслеђу, они из §§-а 528. и 529. Грађ. Зак., тада ће бити наследник умрлога задругара сама задруга а не онај задругар који је најпречи сродник томе задругару. За ово мишљење можо се, на првом месту, навести орај горе цитирани став из решоња од 1847. год., којо вели, као што смо видели, да део умрлога задругара који јо имао кћери »остаје у задрузи као најпречем наследнику®. И онда, зар се не може рећи да, када је задруга бида јача овде чак и од саме рођене женске деце умрлога задругара, тим пре она треба да буде преча у случају када умрли задругар нијо оставио у задрузи тако блискога сродника? Затим би се, у истом смислу, могло навести и Решење од 1859. године. Ми смо видели да, по том. Решењу, задруга има право женској деци умрлога задруга;ра исплатити у новцу непокретности које она у задрузи наслеђују, и казали смо да ово право откупа припада задрузи а не оном задругар^ који је умрломе, после кћери - наследнице, најпречи сродник (н. пр. његовом рођеном брату одпосно стрицу девојке наследнице). Рекли смо тада и то да је ово право откупа остатак од онога права задруге да, из наслеђа умрлога задругара, искључи и саме његове кћори. Логично би било, према овоме, узети даЈ'е и оно веће право, наслеђивањо умрлога задругара који је имао женске деце, припадало задрузи, када њој припада и даиашње мање право, право откупа непокретности, које се може сматрати као остатак од онога ранијега, већега, права.

У корист ове солуције могао би се навести и сам мотив одредаба §§-а 528. и 529. Грађ. Закона [гаИо 1едГа ). Ми смо већ имали прилике да о томе говоримо, и рекли смо тада да су интереси одржања задруге диктовали законодавцу те прописе. Законодавац је хтео да, искључењем из наслеђа ванзадружних сродника у задрузи умрлих лица, задругу одржи у целини, да је сачува од деобе, што би наступило да је сродство изван задруге имало н овде исту снагу као и сродство код инокосне куће. Ако би сада умрлога задругара наслодио онај задругар који му је, по сродству, најближи, могло би ое, такођо, доћи до деобе. Задруга јенасигурној основи када поједини задругари имају, мање више, једнаке удоле у задружној имаовини. Ако би један задругар био, у поглоду права на задружно имање, много јачи од осталих задругара, он би се, махом, одолио: његов интерес не би био у томе да живи у задрузи у којој је, као што смо већ то видели, равнодушно колико који задругар има удела у задружној имаовини. Узмимо, да боље освотлимо рачун који ћо такав задругар имати да се од осталих задругара одвоји, овакав пример: Ргпгшв је власник над половином задружнога имања, а ЗссшкЈиз, ТегИиз и СЈиаНид, сви скупа, над оном другом половином. По §. 517. Грађ. Зак., сваки задругар изнад петнассте године добијадео у приновку и приплоду. Тај део израчунава се, не према делу који дотични задругар има у задружној имаовини ( 1 / г , 7з> V«! и т * Д•)' ве ^ према броју задругара који имају право на приновак и приплод. На тај начин, у оној горо претпос*тављеној задрузи, у сваком приновку и нриплоду имаћо Ргптшв само једну четвртину, док ће толико исто имати и сваки од његових задругара, ма да је удео свакога од њих у задружној имаовини само једна шостина. Зар није, према овоме, јасно, да ће Рптиз бити заинтересован да се одели, те да приходе са свога имања има сам, а не да их дели са 8есипс1и8-ом, ТегМив-ом, и Оиаг^из-ом, тако да од тих прихода добије много мање него што је његов део у задружној имаовини ? Из овога излази да законодавац, ако

би, не задруга већ најближи, по сродству, задругар наслеђивао у случају §-а 528., не би постигао циљ који је имао у виду искључењем ванзадружних сродника, а тај циљ је, као што знамо, одржање задруге. Напослетку могло би се и ово навести у прилог истога мишљоња. Ред наслеђа, као што знамо, почива на преаумираној љубави с1е сишв-а за наследника. Овај разлог сасвим може да важи за кућу инокосну. Али, када је реч о задрузи, трансмисија заоставштине према сродству између умрлога и његовога наследника не би већ била тако оправдана. И збиља, задругари, живећи заједничким животом, осећају се између собе подједнако блиски; непрестано обитавање у једној кући, стални заједнички рад и дружење, све то отклања оне разлике, у поглоду јачине љубави, које би биле могућне код инокосних сродника, тако да се може рећи да јо у задрузи симпатија између задругара истога нивоа, исте јачине, без обзира на степен сродства. Отуда, дати заоставштину јодног задругара, који јо боз децо умро, само једном задругару, ономе који би умрломе био најближи сродник, то би значило ићи против врло вороватпе, скоро сигурне, вољо Ае сшиз-овв: волећи подједнако своје задругаре, без обзира на сродство ближе или даље којо га за њих везује, његова јо последња жоља свакако била да га они сви и наследе. Али, ако се узме да овде наслеђује задруга, онда се поставља ово тешко питање: како ће се, када дооба задруго наступи, између задругара поделити заоставштина умрлога задругара. На првом месту, то не може бити према величини удела који поједини задругари имају у задружном имању, јер би се то противило самом основу по коме сви задругари а не само најближи задругар наслеђује: ми смо казали да је тај основ она подједнака афекција коју је за овоје задругаре умрли осећао. Ако би се деоба вршила према удолима задругара, онда би то значило да он ове нијо у равној мери волео, већ неједнако и то више богатије а маше сиромашније за-