Policijski glasnik

(ЈТРАНА 242.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 31.

по коме ако умрли нема ни оца ни браће нити њнхове деце, имање умрлог лица припада матери у наслеђе" 1 ). У другом једном случају, наставља Г. Д. Павловић, »Касациони Суд је одступио од свога гледишта у горњем примеру. Задругу су сачињавали Јован и Петар. По смрти Јовановој остану малолетна деца Љубомир и Драгиња, Љубомир умро као малолотан, без потомства, Пстар оспори право наслеђа Драгињи, заснивајући своје тражење на задружном односу. Ваљевски суд одбије тужиоца од тражења но Апелациони Суд га досуди тужиоцу, и та пресуда постане извршном, јер ју је одобрила и општа седница Касационога Суда од 12. Априла 1906. године, № 3573. И тако сестра. није могла наследити брата" (1љс. сИ., стр. 414.). Најпре да кажемо да ово нису истоветпи случаји, као што вели Г. Павловић. И заиста, у првом спору имамо то да јо Ле сихив, кћи умрлога Ивапа, брата и задругара Драгићевога, иаследила сћога оца Ивана по Решењу од 28. Новембра 1859. год., и тога момента задружни однос, који је постојао док је Иван био жив, престао је и њега је замеиио смеснички, незадружни, однос пошто су сада били у заједници само Драгић и синовица му Милица, наследпица Иванова, са којом Драгић, као са жеиским лицем, није могао задругу продужити. Отуда, на наслеђе Миличино, која је по емрти оставила, као најближе сроднике, своју матер и стрица Драгића, имали су се применити прописи о наслођивању у инокосним кућама, а по тим прописима је мати, као сродник другога кола (§§. 401. и 402. Грађ. Зак.), била проча од стрица као сродника трећега кола очево лозе (§ 404. Грађ, Зак.). Из овога излази да је Касациони Суд овај случај правилно расправио. Међутим други случај је сасвим различан од првога, пошто је ту Ле сигиа, Љубомир, који је оставпо као најближе сроднико сестру Драгињу и стрица Петра, умро у задружном стању, због чега је његова заоставштина, а на основу §-а 528. Грађ. Зак., сасвим умесно досуђена стрицу Петру а не сестри Драгињи. Живојин М. Перић. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

0 ИСТУПИМА од д-р томе живановића (НАСТАВАК) 4. Механџије, који своју механу са свима потребностима снабдевену не држе, нарочито ако немају леба, пића, сена, зоби и т. п". а) Радња сј састоји дакле у аротЈ-

') В. иотс одлуке Касационога Суда икодГојка Пикетића, ор. сИ., стр. 38..

штању да се своја механа снабде свима ссотребама као хлебом, ииКем и т. д. 1 ). б) Сматра се као отежавна околност, ако механџија не би имао хлоба, пића, сена, зоби или других овима подобних ствари („нарочито ако немају*). в) Кривац. — В. 1 б. г) В. 6. 5. Мефанџије, лебари, касапи, свећари, који се усуде преко таксе, која им је од општинске или полицијске власти одређена, наплаћивати; у ком случају вратиће оно, што су преко таксе узели, ако то тужилац затражи". а) Радња сс састоји дакле у наплаКивању ареко таксе одређенч од оаштинске или аолицијске власти од стране механџија, хлебара, касапа и свеКара. б) Кривац. — В. 1 б. в) Нрема § 372 а1. 3 кривцу се може за неко време забранити и упражњавање радње 2 ). 6. Механхије и пекари, који јексичан хлеб продају". а) Радња се састоји дакле у ародавању јексичног хлеба, т, ј. хлеба, који нема нрописану тежину, од стране механџије или пекара. 1° Није дакле дбвољно, да је јексичан хлеб само умешен, већ треба и да је продаван. Но као „продаја" се има сматрати наравно и излагање на продају. 2° Законодавац помиње само механџије и пекаре, ма да хлеб могу продавати и друга лица, те према томе продаја јексичног хлеба од ових лица није инкриминисана. б) Кривац. — В. 1 б. в) Прописано је поред казне: 1° Да се хлеб има одузети у корист болнице, апсеника или општинске касе (§ 372 а1. 2 к. з.). 2° Да се кривцу може за неко време забранити упражњавање радње (§ 372 а1. 3 к. з.). VI. Истуи из § 373 к. з. — „Ко механу, вели се у овом §, отвори без надлежног одобрења, да му се затвори. Ко отвори механу, иочем је затворвна, да алати у новцу од иет до двадесет талира, и оиет да му се механа затвори". 1. Радња се састоји дакле у отварању механе, која је од власти затворена. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ЧУВАР Ги де Мопасан. Један наш отари нријатељ, г. БонФао, велики ловац и велики при,ч ј «Од механџије се не тражи, вели Цепић (887), да држи скупоцене ствари, које ее или ретко употребљавају или су брзом квару подложне, али на сваки начин да има оно, што једна обична газдинска кућа у Србији има, те да путнику удобну храну бар на брзу руку спремити и дати може.® 2 ) В. прим. 1 код 3 в 2°, која важи н за иступ из т. 5.

јатељ вина, човек, снажав, весео, пун духа, памети и подругљиве филозоФије, причао је : — Ја сам имао око тридесет и пет година и страсно сам ловио. У то доба, имао сам једно имање, усамљено, ограђено шумарцима врло добрим за зечеве. Ја сам ту долазио само на четири до пет дана у години сасвим сам, јер ми мој кулни намештај није допуштао, да доведем икаквог пријатеља. Ја сам ту поставио, као чувара, једног старог жандарма у пенсији, доброг човека, замореног од дугог вршеља тешке службе, строгог наспрам криваца; страшан је био према онима, који лове дивљач без дозволе. Он станокаше сасвим сам далеко од села у једној малој кућици или, боље рећи, у једној колебици од два одељења. Једна од ових соба, преграђена је и један узан, али доста велики део за један кревет, орман и столицу, бејаше за мене остављен. Чича Каваљер, тако се звао чувар, довео је к себи свог нећака, једног несташка од 14 год. коме је иосао био, да свакодневно иде за храну у једно село удаљено од кућице 3 километра и да старог чувара потпомаже у свакодневним пословима. Овај дечко сув, висок и мало погрбљен имао је риђу косу, тако рашчешљану, да је изгледала као перје очупане кокошке,и тако ретку, да је изгледо ћелав. Он је имао, осим тога, огромне руке и џиновске ноге. Имао је мале и светле очи. Он је мени дао утисак прљаве животиње. Он је сиавао, на врх малих степеница, које су везпвале две собе.' Али, за време мојих красних боравака у Павиљону, тако сам звао ту колебицу, Марнјус, тај дечко, уступљиваше свој стан једној старици, Желести, која је била куварица. Ја сам путовао из 'Руана на коњу, праћен Боком мојим керогц^ птичарем из Поату-а. ' Угледам Сену, која је текла ирема хоринзонту и кривудала је тако, да је изгледала као каква огромна змија. С леве стране видео се Руан са својим сјајним торњевима, који су гордо дизали своде врхове к небу, а с десне, поглед се заустављао на удаљене висове покривене шумом.