Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕБОВИЋА 88!

ралз зерагсе де ГАшисће — 5. дЧесетђте 1916. — 12. осгобге 1917. Рапх. Р/оп-Мош!! ег Сче 1920. Уз овг мемоаре придодата су два аутографисана писма цара Карла и једна нота грофа Чернина, тад. Мин. иностр. дела.

У овим мемоарима изнесени су услови, које је аустријски Цар нудио савезницима, а преко Француске. Ту су и услови, које би Цар испунио и према Србији. У тачки 2. тих услова стајало је: како Аустро-Угарска никад није (!р) помишљала на уништење Србије; али — цар налази — да је сада потребно „створити све гаранције, које ба могле у будуће спречити политичке акције, као што су оне, које су довеле до атентата у Сарајеву.“ И, један даљи услов, којим се само овај први проширује и ближе дефинише, да Србија — поред осталога: „свима средствима у својој власти, спречава сваку политичку агитацију у том правцу, било у Србији, било ван њених граница, те да се на то обавеже, под јемством сила Антанте.“ А за што све то» за то, што је цар, при личном састанку са шураком у дворцу у Лаксенбургу (23. марта 1917. — фаталне, 1917! и то у марту, када се у велико развија процес у Солуну над окривљеним официрима) изразио и ово своје уверење: „Што се Србије тиче, рекао је, једино заиста животно питање за Монархију јесте, питање уништења тајних друштава, која врше револуционарну пропаганду код нас...“

Узимајући ове услове цара аустриј., дате у име Аустро-Угарске, писац Брошуре „Солунски Процес |.“ долази до закључка врло чудног; да су преговори са Аустро Угарском у коинциденцији са процесом вођеним у Солуну, и обратно; под претпоставком, у коју писац брошуре верује: да је и Српска влада морала бити од савезника или иначе обавештена о томе!.

Закључци, које је писац отуда, по судбину суђених у Солуну, извео, сами му се намећу. Да бисмо овде прекратили даље излагање свега, што је том брошуром и иначе о Сол. Процесу додирнуто, ми упућујемо, поред наведене брошуре, и на једну врло доступну студију, под насловом:

· „Паши победници с наличја: Солунски процес и аустријска понуда за посебан мир“, у часопису „Моа Еугора“, бБгој 18. од 21. јуна 1924. Загреб.

Ова расправа, која носи шифру: М. С. т.ј. М. Ћурчин, одликује се великом објективношћу и великим бројем наведених факата, од којих смо и ми неке од предњих отуда пренели. Ко хоће, како се у наслову вели, да и „с наличја“ позна жалосну и неопозивну игру, то ће моћи постићи у одељцима овом састава, од 1—У,. као што рекосмо, препуним факата и навода — из енглеских и француских, као и из домаћих извора — који су тако аутентични, да се не могу спорити.

ТА у јавности је, као што се вна, Стојану Протићу стављен у политички програм тога времена нарочити његов пут у Швајцарску. Протић је признао свој

пут, али одриче придавани му значај. Па ипак је ово једна тачка, о којој се дугује објашњење.