Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 5 388

теља са свога земљишта, Србија је до октобра 1915. имала релативан мир, стојећи у дефанзиви према непрекидним делимичним нападима малаксалог непријатеља. Тек под комбинованим нападима здружених сила, Немачке од Београда до Текије, Аустро-угарске дуж Саве и Дрине, и Бугарске од ушћа Тимо«а, до нових јужних граница, које су све концетрично напале и заузеле север, запад и исток Србије, и храбра српска војска морала је сада мислити на одступање, бранећ« стопу по стопу своје Огаџбине.

Одступање српске војске, обухваћене са три стране, остаће сјајан пример тактичке и стратегијске вештине неких војсковођа; али и све херојство није уштедело ни Србији, ни њеној храброј војсци кршевег Албаније патње повлачења, помор од оскудица, и физичку исцрпелост, као и схраховито уб“ствено дејство свега тога — до доласка на Крф, где је понова побијена српска државна и војничка застава.

Да ли треба описивати и патње усамљене Отаџбине, које су следовале невољ“ом и принудном одласку војске, заједно са државним ауторитетима» Трострука извазија притисла је целу земљу и почела своју безобзир у владавину опустошавања и одузимгња свега и'свачега, одводећи стотине хиљада народа српскога у интерналне логоре, по Маџарској и Аустрији а мање у Немачку, која се задовољила заузећем главне жељезн“чке пруге кроз Србију, до југа и до истока, отворивши тако за снабдевање све изворе М. Азије. Но, мимо све: владалац, влада, црква и војна команда окупационе бугарске војске, загрдила је својим злочинима и крволоштвом и уништењем српске културе скоро две трећине целе територије Краљевине Србије, до тог степена, да је то личило на истребљење народа српског а у првом реду његове интелигенције и свештенства, Хиљадугодишњи варварин ту се цео, до дна душе, открио.

Ваља нам рећи: да су ове патње и озбиљне бриге за коначан исход рата, подједнако притискивале, како народ што је остао у Србији, тако и управу државну, војску и делове народа, који је "избегао у далеке туђе земље; али су их у исто време подстицали на отпор.

Све, што је у фаталној 1917. години, притискивало велике ратне севезнике, који су — сем Србије и Белгије — стајали бар још у својим земљама, и бранили их: то је бескрајно више притискивало окупирану обезглављену Србију, у свима њеним пред“ ставницама: унутра у границама Србије, и тамо ван њих у туђини!

Ова страховита ситуација, која се простире на више година беспрекадног рата, наметала је српскоме народу: у Отаџбини, у многобројним интернирним логорима, у рововима солунског фронта, на Крфу и по целом југо-западном делу Европе, па и Африке,

куда су тешке дане проводиле расуте српске избеглице — наметела је свакоме Србину, од детета до старца, једно и исто осеЋање, које је осцилирало од неизбежног страха и туге — до неу-

гасиве наде на ослобођење, на срећан исход рата и на боље дане.

ЈЕ АБА ицоји