Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

'34 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

под непосредним налозима Народне Скупштине“. Зарад веће сигурности, опет по решењу Скупштине: „придају му се у помоћ, по струци војној Ранко Алимпић, а по струци овоместне управе јован Марковић (Бели-Марковић), обојица као помоћници Команданта“. Ово стање трајало је све до 6. јануара 1859, када је Стевча Михаиловић прокламациом објавио, да је он Местозаступник Књаза Српског Милоша Обреновића, по наименовању владаочеву, и да ће „сходно законима, садашњој потреби и користима народним, верно служити, и управљати земљом док Књак Милош у Србију не дође“. Наравно, да је кроз Стевчу, коме је Јеврем Грујић био одређен за секретара, вејао дух Народне Скупштине у врховима државне управе. Тако је то било, до доласка кнежева у Београд.

Кнез Малош, кога је поздравила у име Народне Скупштине нарочита њена депутација чак у Букурешту, кренуо се, најпосле отуд. У Радујевцу је ступио на српску земљу тек месец дана по проглашењу, 11 јануара 1859 у 11:1/, часова у подне. Кнез Михаило прешао је у Србију 14 јануара 1859, изашав у Смедереву у 7 сати вече тога дана, одакле је се кренуо у сретање своме оцу. Сусрет је био у Алексинцу 19 јануара 1859, где је Кнез Милош стигао после подне, долазећи од Гургусовца (Књажевца), када је то место променило своје име; а пламен је по кнежавој наредби уништио страшну тамницу политичких мученика, названу „Гургусовачка кула“. Цео Тимок присједињен је Србији 1833 па и Гургусовац, изнад кога је, из турског доба остала једна од зиданих зграда, „Кула“, коју су Турци, за ради друмске сигурности, за своје оружане посаде подизали. И оваква једна „кула“ постала је нека врста српске Бастиље, заточење за чисто политичке осуђенике, Обреновићевце. Од Алексинца су оба Кнеза пошла за Београд и 25 јан. стигну у престоницу, а три дана доцније (28 јан.) објави Кнез Милош народу своје ступање на престо прокламациом, која је почињала речима: „Ево међу вама опет вашега „Старог Господара Милоша“, где сузама радости облива ону исту земљу, коју је с вама заједно крвљу откупио...“.

После даља три дана, 31 јануара 1859, Кнез је лично, у пратњи „Кнеза наследника престола“, дошав у подне у Народну Скупштину, закључио исту. У име Народне Скупштине Кнеза је при закључењу исте, поздравио и опростио се, великом беседом протојереј Јован Павловић (отац доцн. митрополита Инокентија), рецитујући у беседи својој све историјске моменте раније владавине Милошеве, до данашњега дана...

Растанак Скупштине, с Кнезом био је топал и срдачан. И та је срдачност била посве природна. Стари Господар, какво је друго осећање могао имати но осећање радости и задовољства, кад се растаје са људима. из народа. који су заслужни за његов повратак у земљу; а ти пак људи, какво су осећање они могли понети, ако не осећање спокојства, које су видели осигурано, после две деценије патње, гоњења, шибе, кврга, точкова и тамнице. Поред