Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

882 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

непаметно и недостојно држање цариградске патријаршије, на спрам "своје српске пастве, изјављује: '

„Да је дужност српске владе у Краљевини, да са своје стране учини све, да се и Српској Народности у Турској изради самостална црквена управа, установљењем Српске Егзархије, заједно са признањем Српске Народности и слободом на просветном пољу.

„Збор изјављује уједно н наду, да ће Султан, ценећи добро својих поданика и интересе царства, изаћи на сусрет оправданим захтевима својих поданика српскога племена, и у што краћем времену у црквено просветном погледу изравнати их са свима својим осталим поданицима хришћан. вере; а у једно дати доказа мудре увиђавности и доброг расположења спрам најближег суседа, као што је Србија, која, не испуштајући из вида све нужне обзире, ипак не може бити равнодушна према запуштеном црквеном и просветлом положају својих санародника“.

Писцу овог дела пало је у део, да предложи Збору ову резолуцију, пошто је у претходном говору своме бацио поглед на историјски развој Српске Цркве у колико је то за један збори један предлог било нужно. Знајући за суштину предлога вође Странке Ристића учињеног Краљу, писац је у говору своме изнео и онај моменат, када је син Стефана Немање, члан владаочеве куће Свети Сава ишао у Никеју, да поради за оснивање српске Архиепископије из које се развила после, под Душаном и самостална Српска Црква са својом Патријаршијом. Збор либерални, који је у почетку имао прилике да чује поздравну реч вође свога Јов. Ристића (коју ћемо даље у главном донети) у којој је нарочито додирнуто актуелно питање о Српској Народности и Самосталној Црквеној Управи, појмко је сав значај и озбиљност ситуације, и дао је томе израза усвојењем горње резолуције.

Влада је и у овој одлуци „својих противника“ могла наћи ослонца за енергичну акцију, поред своје решености да крене овим једино паметним путем и да отворено постави Турској питање и захтев о признању Српске Народности и Српске Цркве. |

Али, на жалост, те решености на страни српске владе није било. Догађаји су, објавом рата стављени у покрет брзо ишли и свршили се убрзо жалосним поразом грчким, а победом турском. А победоносна Турска није више била вољна на попуштања, све и да је се после Српска влада решила да што ради и тражи. _

И ако су Грци послали своју флоту и војску на Крит у јануару и Краљ у прокламацији објавио сједињење Крита са матером земљом; и ако је, затим следовала мобилизација све грчке војне силе, која је изашла на северну границу краљевине; и ако су Грци заузели изазивачки положај и њихови добровољци напали на граници на турску војску, све то није турску поплашило, на против то све убрза, и њену одлуку, и 6. априла, она објави рат Грчкој. Њена војска, под командом Етем-паше пређе у напад. Грци, којима је командовао син краљев дијадок (престолонаследник) Константин, брзо попусте на целој линији, напусте границу, затим Ла-

Мр Дерна ено -=

аса: