Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

392 жив. ЖИВАНОВИЋ

стране, како се у Извештају вели: „није придават толики значај, да би и она са тих обзира отказала учешће бар у припремном раду“. У толико мања кривица пада на Либерале за неуспех; а ми смо већ видели како је ствар текла.

Од значаја је и друго једно место у „Извештају“ које се тиче решења последње промене на влади, коју је образовала Радикална Странка, после разбијања преговора о „паритету“. Либерална је и даље остала у опозицији.

На томе незавидном земљишту опозиције, још од 1880. године, стајаше Либерална Странка и на дан овога збора од 17. априла 1897. У тих минулих седамнаест година, Странка је била на влади једва, укупно, четрнаест месеци: шест и по месеци у 1887. години у заједници за Радикалима, в непуних осам месеци за време Намесништва 1892—93 год., завршивши ову владавину „првим априлом“ 1893. у коме је она била жртва удружених прохтева за влашћу Двора и Радикалне Странке.

Седамнаест година опозиције! Која би то Странка била, која за тако дуго време, остављена својој судби, уз то и гоњена и насилним актима сурвавана, не би дотрајала и малаксала» Додајмо томе и природни процес разређености у њеним редовима, смрћу толиких одличних људи, који су губитци, у много случајева, остали и квалитативно и квантитативно ненакнађени разним лриновама, са којима је често улазила у Странку дисхармонија, која је у толико више доприносила пре слабости, но јачању њеноме. Шта је све значила ова разноликост у погледима на интерес државе и Странке, веома проткана често пута личним амбицијама и нестрпљењем да се чека „на ред“, имали смо прилике да видими баш на овоме збору и његовој конференцији у очи 17. априла. Но и сви они, који су добро видели куд ко дере, сам или у заједници с киме, морали су за љубав мира у Странци често пута правити добру вољу за невољу. Али је сваки осећао и незгодност овога положаја и са зебњом гледао у будућност Странке.

Док је се многога члана Странке, који је био даље од послова, могло мање тицати сва ова рогобатност, они, који су имали руку на послу у Гл. Одбору, у листу и т. д. у толико су више осећали ове тегобе, А, без сумње, највише сам Јов. Ристић. Колико велики и моћни људи воде своје савременике и ударају свој печат на догађаје, ипак и они сами морају стајати у хармоничној целини са својом околином, са својим помагачима, сарадницима и органима. Тако је то и било у срећне и славне дане Либералне Странке; али тако више није било у току последњих година, па наравно ни сад, по поновном повратку Јов. Ристића на чело Странке. Није Ристић једном узалуд узвикнуо пред писцем овога дела, уз видан израз бола, који је при том осећао:, Куд мене Бог осуди, да имам посла са овим и оваквим људмар! Та моје је друштво давно помрло и толики моји другови, са којима сам радио предано и узајамно и делио и зло и добро!“ Све је то сад, на жалост, било некако другојачије, пуно супротности до непопуштања, пуно подмуклости