Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

ПРЕДГОВОР

Иако Историја Србијг зна за пет Обреновића, њих су четворица фактички седели на престолу и владали: Милош као оснивалац династије, Михаило његов млађи син, Милан Михаилов синовац и Александар син Миланов. -

Милан, старији Милошев син, и ако је -— у болесничкој постељи — по одласку Милошеву 1839. одмах проглашен за Кнеза, није ту власт ни отпочео вршити. Он је мало дана по проглашењу умро (26 јуна 1839) а кнежевску власт наставили су вршити „Намјестници Књажевскога достојанства“. Ово је, у Србији прво Намесништво образовано одмах по одласку Кнеза Милоша из Србије како се у његовој прокламацији од 5 јуна 1839. вели: „док од Блистателне Порте Књазу нашем Милану (Обреновићу П) на наслеђено њиме достојанство Књажевско потврђеније не дође“. По смрти кнеза Милана исто је Намесништво остало, и трајало је даљих девет месеци (до 5 марта 1840) док није за Кнеза, после дужих преговора и с Милошем и Портом, проглашен и утврђен млађи Милошев син Михаило, који је прокламацијом од 5 марта 1840 објавио: да је се вратио из Цариграда, где је од Султана берат добио, да је „торжествену заклетву на Устав“ положио „предг. митрополитом, члановима Совјета, вишим и нижим чиновницима мирског и духовног реда и свима депутатима народним, позваним на Скупштину“. Ово ређање државних ауторитета онога доба, узгред буди речено, казује и њихов савремени међусобни ранг, при чему „Депутати народни“ долазе на последње место, да се у толико више истакну „чланови Совјета“, онда већ свемоћног и неприкосновеног по „турском“ Уставу од 1888. Политички људи који су у историји понели име „Уставобранитеља“ већ су по одласку Милошеву чврсто седели у седлу.

! Намесници од 5 јуна 1839 до 5 марта 1840 били су: Аврам Петронијевић, представник и мјестобљуститељ кнежевски, попечитељ иностраних дјела, Јефрем Обреновић, председатељ Совјета, генерал-мајор, и Тома Вучић-Перишић, члан Совјета, полковник, као три онда најистакнутије личности: Аврам и Вучић као главни прогониоци Милоша Обреновића, а Јефрем брат Милошев, по затеченом положају, а донекле и као саучесник прве двојице, док после даље две године кад цела династија Обреновића дочека прогонство (у августу 1842) и Јефрем ће морати бежати из Србије, пред „волненијем народа“, кога су опет предводили Вучић и Аврам, Браћа Симићи и остале вође из 1842, када је за Књаза проглашен Александар син Карађорђев.