Povlačenje srpske vojske ka primorju i osnivanje "intendantske baze" u Draču i Skadru

66

Кренусмо се из Призрена 10. ХГ. 1915. у 7 часова јутра са целокупним особљем, благајном и обилним пртљагом на 30 товарних коња (и 3 тов. коња у резерви) за Ђаковицу и даље без икакве нарочите војничке пратње због новца.

Кренули смо се, наравно, правцем који нам је одредио Начелник штаба, пошто он као једино надлежан управља целокупном оперативном службом, па и са покретима Врховног Штаба.

Пред сами полазак приступи нам дежурни о цир са прописним војничким поздравом и пружи писмо са три црвене црте изнад адресе са речима: изволите г. пуковниче. Баш се истински малчице најежисмо кад угледасмо на завоју оне три црвене црте. Ама овај наш »омиљени« знак суперлативне хитности, нарочито у рату, не утиче баш тако пријатно на адресата ни кад јеу соби за столом, а камо ли при путу и кад је већ једном ногом ступио на узенгију. Журно отворисмо завој, који са потврдом пријема вратисмо доносиоцуји кад развисмо табак најфиније министарске хартије, пред нама се указа дипломатским језиком и стилом написана легитимација за Њ. Е. Есад пашу, гувернера Арбаније, која

гласи: „Де Мличеге дезг Ајјатег Еттапрегез“.

ЕхсеПепсе,

„Мег Ре Согопе! (еогоге Вораапоутсћ, тптепаат еп сћеј зе тепа а Ригагго еп диаше де аејеоив ди ФОнагПег | Свпвта! еР ди Сошуеглетепћ зегђе роиг огоатвег 1е зегутсе де гаушашетепе ае Г аттбе зегбе“.

„Еп ротћапЕ се ди! ргвсвае а 1а сопагззапсе де Уотте ЕхсеЏепсе, ј а Г ћоппешг де Га ргтег де бгеп уошотт доплег [е5 огаге5 песез5атте5 роиг јаситег !а тасће доп! Ме" Вогдапоупсћ езћ сћаговб раг !е (опуетпетепт! зетбе е! !е ОпагПет Оепбга!“.